Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 105

те, још стоји! Баш ово женскиње кад кога заволе полуде за њим! -

— А кога воли»

Милан га погледа, насмеја се, па рече:

— Не воли заиста мога оца, него тебе!... Него видиш, њено је лудило и на тебе праној

Па се опет опучи смејати.

Пери би право. Мада га је сумња помало жацкала, опет је волео да чује како га жена воли.

И док му је Милан причао како је умирио Гајићевог вранца, он је овако размишљао, и не слушајући причу Миланову:

„Па' јесте! Откуд да мени дође у главу да ме не воли! Ко ми је то казаог... Нана ми то није рекла, она каже како се смејала с побратимом. Па смејала се и преда мном, шта је то! Баш сам ја будала!“ ..

И опет му изиђе поглед материн пред. очи, и зазвони му реч „поштена“ у ушима. И намах осети како му се свија зима око срца... Сав се накостреши.

(Он покуша, да те мисли растера и поче разговор с побратимом, који га опет примири...

1Х

У свему човек у животу крпи и натеже, само у једном не може. То је у љубави. Ту крпеж не помаже. Што неко рекао, љубав ти је као и огледало: кад једном напрсне, више га не окрпи. Нема више мајстора који ће га оправити.

У Периној се душн заметнула клица љубоморе, па је сваким даном захватала све више корена. Заман се он кадикад трудио да је ишчупа, она је, као оно трава зубача, пуштала корен све дубље и дубље, док му сву душу није отровала.

Бивало је дана кад се, без икаква узрока, нигде скрасити није могао. Тада, не само што ништа није радио, него је бежао од куће и јурио по потесима и њивама као бесомучан. Сав свет беше му црн; у души је носио пакао који га је сагоревао; по вас дуги дан није осећао ни глада ни умора.