Slike iz seoskog života. Sv. 3

106 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

Долазило му је па је ишао као пребијен, једва је тело носио. Глава му клоне, рибићи се на лицу спусте, а очи помуте, па изгледа као да је месецима боловао у постељи. А ретко, ретко кад да му се око засјало, да му се усне развукле у осмејак; то беше ретко као и велики год.

И то га постари. Чело му се поче набирати у ситне, али приметне боре; више није гледао оним ведрим, детињским погледом, него погледом човека кога је пекла и кувала мука и невоља, или погледом невољника који је, ни крив ни дужан, дуго тамновао.

И како он поста такав, и у кући се све промени. Неста оног веселог ћеретања око огњишта, престаше оне слатке приче и загонетке, замреше они ведри осмеси као што кошница замире. А ником није ни било до тога кад њега виде какав је. Кадикад упитала би га Нера:

— Шта је теби, "раног

= Ништа.

— Да ниси болестанг

— Нисам.

— Да се ниси с ким споречкаог

= Нисам.

Она је озбиљно мислила да је болестан, али ни сањала није да је она узрок његовој болести. Она није могла веровати да се она мала сумња, коју му је као варницу бацила, кадра толико разбуктати, да се човек од тога поболи. Њен појам није дотле ишао. Она је само хтела да га мало одстрани од Милице, а више к себи привуче, и то је било све. Пошто је видела да се с Милицом више не шали и не заноси онолико, она је била с тим задовољна. Али, ево јада, он се одбио од Милице, али се њој не прибија, него је једнако сетан и тужан — мора да је болестан...

И, као сваку мајку, забрину је болест његова.

Међутим, весела је Милица највише испаштала. Поред све њене дворбе и угодбе, свекрва јој никако не беше задовољна; увек би јој нашла понешто да напомене. А и он јој поста на једанпут тако чудноват,