Slike iz seoskog života. Sv. 3

110 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

Х

И ето тако угнезди се несрепа у овај мирни дом. Милица више ни жива ни мртва. На њеним уснама више не беше осмејка, па ако би се кади појавио беше као оно у болесника што се смеши другом за љубав. Као поплашена кошута, она је сад зазирала од свега, па и од своје сенке. Не знајући правог узрока, а слутећи да има нечега, због чега је бије, она се сад правила мања од маковог зрна. До тога дана она је у нечему показивала и своје воље, али од тада она је само ишла онамо куда јој је прстом пружано и радила оно што јој је наређивано. Кад би се Пера откуд појавио, она би сва претрнула, па стала као окамењена, не макнувши се с места. Није се смела никоме потужити, па ни својима, бојећи се да се што горе не изроди.

Ни Нери није било лакше на срцу. Она је хтела да врати себи ону детињску љубав Перину, хтела је да ту љубав нико с њом не дели. И сад, кад је то дочекала, тек сад виде да је изгубила и оно што је имала. Пера не само што јој се није вратио, него се сасвим отргао. Бежао је од куће, а кад би се баш који пут и прикучио огњишту, и кад би му она пришла да га разговара и да се разговори с њим, он би, истина лагано, одгурнуо њену руку.

— Молим те, нано, прођи ме се!

— Ти си нешто болестан.

= Нисам.

— Хоћеш да једеш штогод=г

=— Нећу.

— Је ли ти зима:

= Није.

— Хоћеш да легнеш» Ето сав дршћеш.

= Нећу.

=— Ја видим да си се нешто на ме наљутио...

Он је тек пресече оком, па скочи са столице и викне:

= Е, ово је да-Бог сачува!

Па као ветар дуне напоље.

(Она клоне на столицу, а сузе јој капљу у крило,