Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 109

Све живо виђаше последице, али не виде узрока. Он је дубоко крио своје боле... Крио их је толико, да се још дружио с Миланом. Али и то прекиде.

Једнога дана рећиће му овај:

— Ама, побратиме, да те питам нешто.

— Шта Е

— Шта је теби

(Он сав задрхта и побледе као крпа у лицу, али се савлада и загушеним гласом рече:

— Није ништа.

— Знаш ли ти да си се променио»

— У чему»

— У свему. Не може човек да те позна. Јуче, тата вели: „Прођох поред њега, назвах му Бога, а он ћути као пањ!“ Шта ти јег

— Онако... Замислим се — рече он, а кошуља цепти на њему.

— Како то, замислиш сер... — А, гле, шта ти јег Што дршћеш таког

Па га узе за руку и загрли га.

Али Пери као да се сруши небо на главу, кад му се примаче лице Миланово; он јекну што игда може:

— Одлази!

И гурну обема песницама Милана у прса. Милан се поведе и паде. А он као бесомучан, окрете се од њега, па јурну као олуј право кући.

У кући су Нера и Милица нешто пословале. (Он паде међу њих као из неба. Лице му унакажено бесом.

— Ја млатнух! — рече громко.

— Кога наопако2! — рекоше обе у један мах.

— Па њега... Милана!..

— Куку! Зар брацу!» — цикну Милица.

— Јесте, брацу! — рикну он, па је потеже песницом по сред темена.

Она се заљуља и паде,