Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА | 119

ХИ

Од тог часа наста неки преокрет у души Нериној. Не с тога што је она сад, као бајаги на једанпут заволела Милицу, него што је збиља постала некако увиђавнија. Досад је она у Милици гледала само душманина који је засео у њеној кући, те јој отима све што јој је мило и драго: Али тога вечера, гледајући Милицу онако понурену крај својих ногу, њој дође да је и мало боље погледа. И кад се загледа у њу, она виде да то весело чељаде није баш тако одвратно, као што се њој чинило; напротив, она сад виде у њеним очима тугу, на њеном лицу бледило, у њеним покретима скрушеност. И то што је видела беше истинито, тако истинито, да је од ње одбило сваку сумњу.

И онда оно лице Миличино беше врло мило, па оне њене руке како само послушно лете да послушају! Па оне тужне очи како је чисто питајући погледају, као да би хтеле прозрети у дубину душе, да жеље потраже...

(Она осети као неки прекор који је у мислима њеним грмео Марковим речима: „А како би теби било да је ко тебе с покојним Иваном завадиог“.

Она склопи очи, спусти се на постељу, па стаде мислити:

„Доиста тако је! Шта ми је било криво ово дете2 Око јој вели да не зна никакве обиње. Никад ми досад није рекла: ни потамо се! Што сам само зажелела, потрчала је да ми учини... Улагивала се!... Хм!... Није! Ето ја, и ја сам тако чинила, али се нисам улагивала, него ме је томе мати научила од малена детета. Тако су и њу учили...“

Отвори очи: Милица је стајала оборене главе. ниже њених ногу и очекивала, неће ли јој још што заповедити. Како Нера отвори очи, и она прену и погледа је.

„Чудне очи!“ — помисли Нера, и сети се своје мале сестрице Смиље што је још дететом, у шестој годиници, умрла. Она је исте таке очи имала и исто тако гледала.