Slike iz seoskog života. Sv. 3

18 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

мати да сам га пустила као лико низ водуг А могла сам: јављале ми се толике прилике и то још какви људи. А ја опет велим: „А куд ће оног Зар нема оца па да нема ни мајке»“ И онда сам га чувала, и гледала, и довела, што оно кажу, до снаге. И онда кад сам то све учинила, онда, зар за рамена па напољег Дође ти лепо други па ужива твоју замуку, а ти вири кроз плот! Ако пођеш или поумаш да се свога добра прихватиш, онда си грешан... Баш ни тај Бог неће право!..

Оставила је њиву и упутила се кући. Страшне су је мисли распињале. Осећала је да чини неправду, али је тако исто осећала да се и њој чини неправда. И све се збркало у њеној глави, па се направио

каламбур. Једно јој је само јасно било, а то је било да кућа и тековина пропадају.

Било је сасвим уноћало кад је стигла кући. Пера је седео на дворишту пред кућом, и кад му она Бога назва, једва је отпоздрави. Милица Је стојала крај огњишта бледа и умузгана од суза..

Нера је погледа онако уплакану и нешто је ледну. „Мора бити да је опет тукао!“ — помисли.

Милица јој приђе руци.

— Јесте вечералиг — упита она.

= Нисмо, мајко.

— Што

— Чекамо тебе.

Нера је опет погледа и дође јој жао. Она рече некако меким гласом :

— Ја нисам гладна него сам уморна. Ходи, "рано моја, изуј ме.

Уђоше у собицу, она седе на креветац, а Милица клече да је изује, па бризну у плач. Топлина речи Нериних раскравила је њене сузе. Откад је она није изула!

Нери клонуше руке и падоше на њену главу. Бог јој даде анђела у срцу, те јој рече нежно, матерински: == Не плачи, чедо моје,