Slike iz seoskog života. Sv. 3

СВЕКРВА 187

И то му је звонило у ушима, то му се разлегало у души; чинило му се,да се све живо радује том примку у кући и тој срећи његовој.

И кад је донео знамење и дао матери те ова узе руке знаменовати, он побеже, да га само не би погледала или му реч рекла, јер је осећао стид од толике радости.

Али чим је изашао у друго двориште, а њега обузе жива жеља да види Милицу и дете. Срце га је вукло а стид задржавао. Та да му је макар да кроз прозорчић провири!... |

У том колебању нађе се пред качаром. Како смотри матер на прагу, он уђе у качару па, не знајући шта ради, узе натегу, наже се над ракијско буре и напи се ракије, добро се напи...

Испрва га нешто разблажи, а после се разлише неке слике пред његовим очима, па све играју. Он доби некакву чудну храброст, затури капу на потиљак, па уђе у кућу и пође да отвори врата на соби материној.

=— Ко јег — викну Нера.

= Ја сам — рече он одважно.

— Шта хоћеш»

— Хоћу да видим.

— Шта да видишг... Шта се тебе тичег

Њега нешто ледну, као да га неко уштину за срце.

— Како да ме се не тиче!» рече а глас му задрхта.

Први пут у веку можда Нера пречу то дрхтање гласа његовог. Она весело хтеде да се нашали:

— Шта ти се тиче туђе детег Иди... ј

Али не доврши — врата одскочише и он упаде као бесан курјак. Столичица стајаше уза саму пећ, он је докопа и заману да усмрти Милицу.

— Не! — цикну Нера и стаде између њих.

Али већ беше доцкан да му руку задржи. Он пусти столицу и она паде њој на главу. Млаз крви обоји убрадач на њеној глави и она посрте на пећ...

Он уздрхта као да му неко наслони хладну