Slike iz seoskog života. Sv. 3

138 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

пушчану цев на чело; на једанпут се освести и увиде колику грехоту учини. У трену му живот поста ништа. Само рикну:

— Их!

И потеже нож из цагрија, да га сјури себи у груди.

Нера смотри то и дође јој свест, и дође јој снага. Она се исправи и брзо, као кад муња шине, ухвати га за руку.

— Стој, несрећниче! — замуца дршћући. — Боље удри мене!.. Мене!... Мене!... Ја сам крива!... И заштог Зато што си ме ударио! Ако! Удри ме опет!... Сваки дан, свако јутро кад се прекрстиш треба да ме по једанпут удариш!... Шта по једанпут! По трипут, јест, по трипут!... Ја сам крива, ти знаш, ја сам крива!...

(Он се запањио, а она му узе нож из руке па га баци у пошак.

— Зар се не сећаш! Ко ти је турио ту луду бубу у главуг... Сећаш се онда, крај огњишта, кад сам ти оно рекла и погледала те! Онда сам душу огрешила, и ево сад ми Бог плаћа!... Али ово је ништа, ово је благослов! Само сад стој! Више немој! Ако шта мислиш, а ти свршавај сад са мном. Дао ми ђаво пакост у срце, па нисам могла гледати како се ви пазите! Ја сам мислила, да само ја живим и да само мене треба волети. Кад сам чула да си јој рекао: „Волим један твој мали прст него сву нају из темеља,“ — ја изгубих памет! Сад — ето!.. Њу не дирај! Ни своје очи не воли колико тебе воли! Ни мишљу те није изневерила јер јој је сваки дамар

твој!.. Ево! — и ту притрча колевци — ето, погледај! Ово си други ти! Твоје очи, твој нос, ти, пљунути ти! — Ето!..

Речи су падале као киша. Оне потпуно освестише Перу; Милица се придигла у постељи па дршће. Али су обоје занемили, па не могу речи да прозборе.

— Ето! — настави Нера опет. — Сад сам свеказала! Сад знаш" да ти је Милица и добра и поштена,