Slike iz seoskog života. Sv. 3

152 ЈАНКО ВЕСЕЛТНОВИЋ

ђене цвећем. Он је дисао тај мирис и осећао како му се прса шире.

— Побратиме, овде је красно! — рече он занесен миљем.

— Јесте, побратиме.

— Ми овамо немамо оваквог живота.

= Ви га ни саснити не можете!

= Благо теби, побратиме!..

Побратим се насмеши, па га узе за руку и поведе у дворе...

И док су ишли кроз оне сјајне ходнике, Илију поче мучити нека мисао. Нешто је хтео да упита побратима, али је заборавио...

Побратим га уведе у једну велику и окићену одају... Одаја та била је на свод, ишарана некаквим чудноватим шарама... Лаки лептири разне боје пролетали су тамо-амо... У једном ћошку те одаје горило је кандиоце, па се светлост оног малог жишка одбијала од сјаја зидова, те начинила дугу у соби...

— Седи, побратиме.

Он седе.

= Па... како живиш, побратиме2 Шта ми моја снашица ради».. Слуша ли старе родитеље>

— Све је добро, побратиме... Све је мирно и у Реду.

И опет га је мучило оно што је заборавио.

— А мој отац и мајка2

= И они су добро.

— А стари попа

=— И он је добро... Већ дркће од старости...

= Оно је рајска душа... Сећаш ли се, побратиме, како се слатко Богу молио кад се оно братимисмо>... Онако се, побратиме, Богу моли!...

И Бранко питаше за све. О свакој ситници хтеде знати до краја...

А Илија је причао и причао... И што је више причао све му се више причало...

— Чуј ме, побратиме!.. Време је да се растанемо. Ти си овде видео што нико-живи није. Где дођеш, где седнеш, где станеш — причај то греш-