Slike iz seoskog života. Sv. 3

ВЕЧНОСТ 155

И човек пође напред, а он за њим. Човек га доведе до једне колебице, изнесе му столицу и рече:

__ Седи. Ја се овде осамио, знаш жиропађа је, па сам дотер'о свиње у шуму... А ти буди задовољан с оним што је Бог дао!

И изнесе му мало проје, сира и сланине.

(Он, онако гладан, нападе на јело. Човек га је гледао с неким задовољством.

— Како ти је име»

— Илија.

— И мени. А како се презиваш >

— Пакаљевић.

— Чудно презиме... Него кажи ми, молим те, како си дош'о овде...

— Не знам...

— Замртвало од глади! — рече у себи домаћин.

Пошто руча, он опет затражи воде. Човек му донесе хладне са извора.

— Чујеш, рођаче... Лези ти мало па се одмори. Ја ћу и тако ноћас обилазити свиње...

Илија леже. Изнајпре је спавао, па се на једанпут трже иза сна... Учини му се, да га је неко ухватио оберучке за гушу... Отвори очи, погледа по колеби — нигде никог...

Разби му се сан. Он спотаче угарке, па седе крај ватре.. Мисли му се разбиле на сто страна. Ко је овај човек 2... Какви му је то чудноват говор... Једва може да га разуме!... Откуд он овдег... Где је његово село, и шта раде његови код куће сад»...

И таман он потонуо у мисли о свему томе, а уђе домаћин.

— Зар ти не спаваш»

= Не.

— Штог... Не мо'шг

= Не могу.

Човек метну два три суварка на ватру, узе столичицу, па седе. Окрену се два три пута око себе, извади иза паса туру дувана и нож, уреза дуван, протре га, напуни лулу и запали...

Илија је гледао све то разрогаченим погледом...