Slike iz seoskog života. Sv. 3

1792 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

што има све ваља. Нема он више од три кошнице, али у његовој кући има и меда и воска преко целе године; има неколико овчица, а његова жена има вуне и пређе као да је читаво стадо; о Божићу он коље три печенице: прасе, јагње и ћурку, и то откад је закућио. Никад се ником није задужио, нити га је ко због дуга за рукав повукао. Кад откуд збере коју парицу, прво одвоји порезу и понешто колико да се нађе „за случај“, и то се чува у закључаном сандуку што је под креветом, од којега он држи кључ уза се. За суд и судницу он не зна, сем што порезу однесе или што оде на заповест кад биров позове. Кад је међу људима, он све ћути и слуша. Кад му се стану смејати, он рекне:

— Па слушам шта паметни људи говоре. Да ми није било попа Пере и других паметних људи, ја не бих умео сести као човек, нити бих знао лећи у чисте поњаве! Јела би ме рђа код толиког мога добра.

Само се у једном показивао господар, а то је око лонаца. Изврстан кувар. Свадбе, славе, уопште где је требало добар ручак зготовити, није се могло без њега. Чак су га и у друга села позивали. И он је одлазио; свакоме се одазивао свесрдно. И онда треба човек да га види. Колика сигурност у сваком покрету, колико достојанства! Нека Бог сачува сваког смртног да му што напомене.

— Шта велиш! Зар се ти нађе да мене учиш» А знаш ли ти коме сам ја ручак готовиог Покојном владици, море! И кад је ручао, он запита попа Перу: „Оче Перо, ко то зготови овако лепу аласку чорбу>“ А поп Пера мене, па пред владику. „Јеси ли ти

одавде, брате»“ „Јесам, господине владико!“ — „А где научи овако готовитиг“ „Овде, у селу, господине владико!“ — „Е, брате, алал ти вера!“ — Па

мени здрав дукат „маџарлију!“ А знаш ли ти да је владика — владика2! Он је ручавао и са краљевима и са великом господом, па ће сигурно боље знати шта ваља! Оступи одатле! -

Збиља, заборавих ти рећи: име му је Симеун.