Slovenačka

ГЕОГРАФСКИ ПРЕГЛЕД 9

равнодушно, требало је национално пробудити и придобити га за чување и култивирање властите народности и властите културе. Тај рад народних будилаца, у неисториском народу, као што су били Словенци, где је потпуно замрла традиција властите слободне прошлости и самосталне националне егзистенције, био је силно тежак и тег; током генерација довео је до успеха. Без подробног познавања тих проблема п начина народног препорода међу Словенцима, немогуће је разумети новију и најновију историју Словенаца, а исто тако и њихову садашњост. Ко то не познаје, не може имати правога мишљења о словеначким савременим и полупрошлим народним проблемима.

Рад на народном препороду је најинтензивније напредовао у крањском и приморском делу Словеначке, као и по јужнијем делу Штајерске, а најмање у близини народне границе према Немцима, у Прекомурју и међу млетачким Словенцима ; онде је био туђински уплив најмоћнији и рад словеначког народног буђења најтежи. Спољашњи знак овог неповољног стања је резултат корушког плебиспита од 10. октобра год. 1920., када је на плебисцитној територији, где је било по аустриској званичној статистици год. 1910. 49.000 Словенаца и 28.000 Немаца, само 15.279 људи гласало да државно-политички припане Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а 22.025 за немачку Аустрију.

Развој словеначке народности је, дакле, до неке мере последица националнополитичке пропаганде. Зато се њена спољашња својства показују друкчије него ли код историских народа, дакле и друкчије него ли код Срба, код којих је у националној традицији, коју је подржавала народна песма и верско црквена прошлост, најсигурнија основа за јаку на» ционалну свест. Субјективни моменат игра, дакле, у народносним проблемима словеначког света врло важну улогу. Пре свега је ту разлика између етнотрафског и политичког начела у националним ци-