Slovenačka

ОТАРИЈА КЊИЖЕВНОСТ 188

чевој Чбелици, а од 1844. и у Блајвајсовим Новицама. Сепаратно их је изашло тек неколико (1888. „Газеле“, 1884. „Сонетни венац“, 1836. „Крштење“ и т. д.). Децембра 1846. издао је оне словеначке Поезије, које је сматрао као достојне да се штампају у целокупном издању („Здравицу“ је брисао цензор Миклошич). Међутим није доспео да изврши своје планове са новелом, романом, трагедијом ит.д. Прешерен је већ одмах, после првих објављених песама постао велика нада словеначке поезије и главна личност словеначког књижевног живота. Јакоба Зупана језични панславизам и Вразов илиризам морао је одбацити ради свог схватања о језику као организму и ради улоге, коју је усавршавање домаћег словеначког језика још имало да изврши код народне интелигенције. А Вразу, који је у једном писму од 15. децембра 1840. побијао оправданост опстанка словеначке књижевности и гово„рио, да код малобројних Словенаца „писци од доходака за списе неће моћи хонетно живети“, Прешерен је 1845. одговорио јетким епиграмом о књижевном „ускоку“. | Начелни противници Претернове поезије међу крањским свештенством ни сами а ни са Копитаровом помоћу нису могли видно пољуљати његову вредност. Ориентација публике у оцени Прешернове уметности почела се мењати тек после 1840., када се песник, под притиском тешких прилика, почео сам занемаривати и кад млађа препородитељска генерација стаде све изразигије осећати по требу за сејачем практичних препородитељских принципа и за једним политичким организатором. Та преориентација је постала јасна 1843. када Блајвајс, приликом оснивања Новица, није позвао Прешерна као сарадника на листу. Уредник Новица то је тек идуће године поправио. Али, исте 1844. године добили су сви, који су били Прешерну начелно противни или из препородитељесках и других разлога с њим незадовољни, свог песника у Јо-