Slovenačka

НОВИЈА КЊИЖЕВНОСТ 158

поведачким цртицама већ по красним сликама из природе и живота у природи заслужио је часно место у нашој књижевности Хинко Доленец (18881908.). Више епигонског пи безличног карактера су приповедач«и списи заслужнога писца популарне „Опште историје“, /осипа Стареша (1848—1907.), политичара /осипа Вошњака (1884—1911), који се огледао и у роману иу драми, плоднога еклектика Франа Збашника (рођен 1855. и других. Они су ишли у свему главном за Јурчичевим и Керсниковим обрасцима, које су само незнатно модифицирали. Ученик Јурчичев је у суштини и жупник Петар Бохињец (1864—1919.), који је, после добрих почетака са, сеоским цртицама и приповеткама, упропастио свој природни дар доброг реалног посматрања и привлачног приповедања са премалом уметничком амбици!ом п истрајношћу ; слично и учитељ Фран јаклич (рођен 1868.), који је написао у млађим годинама неколико драгоцених етнографско-белетристичних студија и приповедака. Ова двојица су у друштву са другим сарађивали на новом књижевном листу Дому и Свету, који је 1888. основао у Љубљани философски писац, богословски професор Франчишек Лампе (1859—1900.), прво као лист за „поуку и забаву“ намењену пре свега ђачкој омладини, а затим је начинио од њега угледни књижевни орган, који стоји изрично на позитивном верском темељу. У погледу самих књижевних праваца првих година се није битно делио од свога такмаца Љубљанскога Звона. Доста писаца је и сарађивало на обадва листа, а раздор је начинио тек натурализам, премда се осећала већ од пре супротност основним погледима на свет. Ове погледе је наглашавао нарочито философско-критички лист тадашњега горичког богословског професора, а доцнијег крчког бискупа Анфона Махнича (1850—1920.) Римски католик (1889—1896.), који је у књижевности ишао пре свега за верском ориентацијом пи етич-