Slovenačka

152 ИВАН ГРАФЕНАУЕР

хуморески, утопистички философски роман „Абадон“ („бајка за старце“, 1898.), врло темељиту критику модерног песимизма и материјализма, удружену са сатиром на јавне прилике у Европи уопште, а посебно у Словеначкој, за које нема другог решења него у стварном хришћанству рада и љубави. Уметвичко дело му је нарочите врсте „Мој пут на Триглав“ (1897.), које је у исти мах прича, путопис и културноисториски есеј.

У исто време с њим се опет појавио и стари Ј. Трдина („Сабрани списи“, 10 свезака, 19081912.), који је у својим „Верским Бајкама“ (1881.) и у „Бајкама и причама о Горјанцима“ спојио у врло оригиналну целину популарну романтику бајке и приповетке са реалистичним сликањем долењских покрајина и људи, са југословенским национализмом и са демократском и слободоумном тенденцијом, са жаоком против властеле, тих столетних специјалних угњетача словеначког пука, па и против претеране побожности и лицемерства. Привлачне су и Трдинине успомене („Бахови хусари и Илири“, 1908. аутобиографија Љубљански Звон 1905.) п путописи.

Од осталих приповедача је најважнији Фран Масељ-Подлимбарски (рођен 1852. у Сподњој Локи код Крашње, официр, умро 1917. као интернирац у Палкави у Доњој Аустрији). Описивао је нарочито људе и прилике у окупираној Босни, које је познао за време војничке службе, и то са изразитом противтуђинском тенденцијом (најважнији је „Господин Фрањо“, 1914.); а сликао је и домаћи и војнички живот. Сличне мотиве је употребљавао и Рајко Перушек (1854—1917.), који је познат и као словеначки филолог и преводилац (међу осталим превео је и Његошев Горски Вијенац). Иго ·Каш (1858—1910.) је писао разне успомене и путописе о Херцеговини јужној Далмацији, серију „Далматинских приповедака“,1891—92., сродних Хајзвовим талијанским новелама. Не по својим при-_