Slovenačka

НОВИЈА КЊИЖЕВНОСТ 155

цијалних сукоба и проблема историских и садашњих („Стара правда“, „Анка“). Још више су долазиле до израза савремене мисли у животно-философским параболама („Најлепши дан“, „Дворска будала“). То се јавља у облику, који напушта Стритареву углађеност и Грегорчичеву мелодиозност, а има намерно чак и тврдоћа, само ако су карактеристичне. У доцнијим песничким делима превлађује, поред социјалних мотива, све оштрија слободоумна тенденција са мотивима из словеначке реформације ; значајне су нарочито параболе из индиских бајки и из ориенталног живота, у којима се јавља, поред слободоумне, пи политичка и социјална тенденција. Али, како је отад Ашкерц писао све брже, зашао је временом у говорљивост и манир,те иу нетенденциозним баладама није више налазио пређашње пластике и лапидарности. И Ашкерчева лирика је великим делом борбена; свеже и темпераментне су извесне пригодне песме, у којима се често изражава топло словенско родо· љубље.

Други приповедачки песници су више или мање зависни од Ашкерпа; а нај ОЦНИЈА је Аншон Хрибар (рођен 1864.).

Међу млађим савременим ларичарињећ био је најдаровитији рано умрли Фран Гестрин (рођен 1865. у Љубљани, суплент, умро 1898. у Љубљани) који се, истина, још није био сасвим еманциповао од Стритара и Грегорчича, али је осећајно непосредан и истинит. Међу епигонима се одликовао строгом, код Левстика школованом, формом њихов вођа /ос:: Цимперман (1847—1898.), а исто тако, и његов ученик, песник и заслужни преводилац Аншон Фуншек (рођен 1862.). По облику сродан, а по дубокомислености и сатиричкој вештини несравњено виши од попречних епигонских песника је као лиричар Аншон Медвед (рођен 1869. у Камнику, свршио гимназију и богословију у Љубљани, од 1892—1908. капелан по Крањској, умро као жуп-