Slovenačka

170 ФРАН АЛБРЕХТ

љубљанска општина. Зато се почео рад са подвојеном снагом. Ангажовани су стари члановиглумци и нешто странаца, нарочито Чеха. Представљала се већ драма, опера и оперета. Играло се по два пута на недељу, а од севсна 1894—95. три до четири пута, а од г. 1909-—10. пет пута недељно. Тек од те сезоне постао је словеначки језик стварни господар позоришта. Немци су полако напуштали земаљско позориште и г.1912—13. саградили себи, помоћу љубљанске Крањске Штедионице, властиту позоришну зграду.

Репертоар словеначких представа у то доба већ је потпуно светски. Представљала су се сва већа и тежа драмска и оперска дела из домаће, словенске и туђе књижевности. И оригинална драмска производња постала је обилнија. Од 1892—1912. било је преко 1800 словеначких представа. Словеначко позориште је настојало, да би се од незнатне провинцијалне позорнице развило у озбиљно по зориште са правим уметничким вредностима. Међутим, тај се нагли развој показао као непрпродан. Позоришно још некултивисано грађанство није појимало у довољној мери важност националног позоришта и посета представа је падала. Исто тако је субвенција покрајине и града (држава није словеначко позориште никада подупирала) што даље све мање задовољавала. И када су се страсне домаће политичке препирке развиле до судбоносних перипетија, главни ударац је при том погодио словеначко позориште. Г. 1912—138, пропала је еловеначка опера, а у јесен 1915. словеначко се позориште уопште затворило и у њ се сместило кино. То очајно стање трајало је скоро целога рата.

На послетку. г. 1917-18. основали су неки љубљански финансијери такозвани Позоришни конзорцијум, који је опет оживео старо Драмско Друштво, те са богатим прилозима, скупљеним у народу, свечано је отворио словеначко позориште ]. септембра 1918. После преврата преузели су Словенци дне