Slovo o Lapovu

подсети на кућу, на оца, на мајку, на Драгицу коју је пролетос оставио и отишао у рат и рука сама пође... Ево их иду. Сад ће да га одвежу. Да се коначно почеша по оку и ратосиља конопаца на рукама, па нека казна буде каква хоће. И да стави капу на главу, већ му је озебла од хладног ветра што долази отуд са Мораве.

Три пуцња се сјединише у један и зрна покидаше кошуљу на Миловановим грудима. Крв покуља и проби најпре белу тканину, а потом и капут од војничког сукна. Милован паде на колена, а онда челом, које га је до малопре крвнички сврбело, удари о земљу. За тренутак се све утиша, јер ништа као несрећа тишину не прави.

— Покрет! – командова комесар Павле и разбуди војнике који су као у бунилу гледали Милованово склупчано тело на земљи.

— А шта ћемо са Милованом2г — упита неко. – Где ћемо га сахранитиг У даљини се опет зачуше рафали.

– Немамо времена за сахрану. Ускоро ће да ударе по нама. Гурните тело у Мораву, она зна шта ће са мртвацем, није јој првина!

Србија, 2020, негде код Мораве

– Ви сте, господине, баш решили да купите овај плац — упита сељак у шумадијском оделу човека који је стајао крај њега.

Човек је сигурно некада био висок, али се сада у својим осамдесетим, држао мало погрбљено, наслоњен на штап од ораховине. Носио је бело, грађанско одело и шешир са широким ободом.

— Јесте, баш тај.

– Добро, него сам вам хтео рећи да ја имам и бољих ливада. Ова овде је зарасла и окомита, удара право у Мораву. Незгодна је за било какву работу...

– Мени је баш та добра...

Сељак се некако ућута. Видело се да се бори са собом да ли да још нешто каже. — Извините ако сам радознао, али нагласак Вам је чудан, Ви нисте одавде2

Старац извади белу марамицу и њоме обриса знојаво чело.

— Одавде сам. Рођен сам ту доле, низ Мораву у једном селу... — Ал' чудно говорите... продавац.

— Мајка ме још као дете одвела у Америку. Тамо сам читав живот провео.

– није одустајао

– И сад сте се вратилиг

— Јесам. Да купим ову ливаду...

Неко време два човека су ћутала и слушала жубор Мораве. Река је била мирна, питома, неко ко је не зна помислио би да је увек таква. Напослетку, сељак се још једном као кришом почеша по челу и испод ока погледа придошлицу.

– А смем ли знати шта ћете с њомг

— Засадићу шљивик – рече старац.

– Шљивик» — зачуди се сељак. — Нема Вам од шљиве данас много вајде, мој господине...

– Нисам ни дошао да се овајдим.

— Негог – Мој је отац овде оставио неки дуг, па сам дошао да то вратим. Не могу да умрем док не вратим очев дуг.

БОЈАН ЉУБЕНОВИЋ је рођен 1972. године у Београду.

Пише за децу и одрасле. За „Лагуну“ је објавио три романа: „Писма из Србије“, „Србијо, Бог ти помого“ и „Да је боље, не би ваљало“, а за „Малу лагуну:: „Занимљиви буквар“, „Црвена звезда, мој фудбалски клуб“ и „Партизан, мој фудбалски клуб“.

За издавачку кућу „Пчелица“ објавио је читав низ романа за децу, међу којима и: „Авантуре. у шумској школи“, 7 „Уки, мали фудбалер", „Вук, мали глумац“, „Луна, мала тенисерка", „Књига за заљубљене девојчице. и „Књига за заљубљене дечаке".

Добитник је многобројних књижевних награда. Књижевна дела су му превођена на више европских језика.

Члан је Удружења књижевника Србије и аутор рубрике ТРН („Тако Рећи

Незванично“ 9 у „Вечерњим новостима“.

4 Фото: ,„Аагупина" архива