Slovo o Lapovu

Бојан Љубеновић

ДУТ Србија, 1941, негде код Мораве

Прохладни јесењи поветарац разиграо је Милованову косу па му један прамен непрестано пада низ чело. Мало, мало па Милован цимне главом покушавајући да га врати на своје место, али не успева. Прамен поскакује по његовим трепавицама, дражи му очи и нервира га.

„Требало је Спасоје да ме ошиша, али ко за инат он погибе“, мисли као да (3 никакву другу бригу до неуредне = фризуре нема. 55 Несташни прамен склонио би Милован, само да му обе руке нису свезане канапом на леђима. Канап беше сув и крут и већ му се дубоко усекао у месо, али, зачудо, ништа му то не смета, више га брине што је гологлав. Још од првог разреда основне навикао је да на глави има какву капу, па му је сад чудно. Озбиљан човек и домаћин не би смео међу свет без капе, говорио је још његов отац и Милован се тога увек придржавао. Прво беше чобанска капа, па школски качкет, а кад је мало поодрастао купише му и српску шајкачу, увек је на глави имао нешто.

Али ево, сад је гологлав.

Његова мајка Љубица много би се секирала кад би знала да сад крај хладне Мораве стоји такав. Од голих ногу и голе главе, све болести полазе, говорила је и сваку јесен плела нову капу, спремајући је сину јединцу за зиму.

Послушао би Милован мајку и сада, али његова партизанска капа са извезеном црвеном петокраком, није му више при руци. Ено је међу друговима, лежи на трави као доказни материјал, сведочанство његовог непочинства. Гологлави партизан зна да се тамо распаравља о његовом случају, покушава да на лицима својих официра прочита шта мисле, чуљи уши да начује о чему причају, али не успева. Морава је баш данас надошла, па је плаховита и бучна, како само питома река то понекад уме да буде.

– Шта ћемо, друговиг — пита Марко Васиљевић, командант Одреда.

– Шта, шта ћемо — бреца се комесар Павле Симић. – Зна се шта ћемо!

Марко уздахне дубоко и погледом потражи очи преостале двојице прису-

РЗОУ КРОЗ ВЕКОВЕ

12

тних. Његов заменик Фића и Павлов заменик Милун, држе главе погнуте, не усуђујући се да заузму став.

— Греота је, Павле... — ипак покушава командант Марко.

— Греота јесте, али требало је о томе раније да мисли! Сто пута сам на састанцима рекао да се од сељака ништа не узима и да је казна за то стрељање!

— Али зар за црврљиву шљиву2 — не одустаје Марко.

– Данас ће узети шљиву, а сутра ко зна шта! – неумољив је политички комесар. – А како онда народу да објаснимо да смо другачији од оних зликоваца и пљачкацптаР!

— Милован је са нама од почетка. Првоборац – прошапта најзад и заменик Фића.

- И јуче сазнадосмо, жена му је у другом стању – додаде још тише Милун.

Марко запали цигару и одби дугачак ДИМ.

— Да му опростимо овај путг Да га оштро укоримо и опростимор

– Не долази у обзир! – одреза Павле. – Читава наша борба заснива се на дисциплини. Опростимо ли данас њему, сутра ће пола чете да зађе у туђе шљивике, а онда и у штале и у куће! Од наше револуције неће да остане ништа! Био сам у Шпанији, гледао сам то својим очима.

– Тако си решиог – процеди Марко.

— Тако! – рече Павле и скочи на ноге. Шмајсер отет од Немаца затеже на грудима.

У даљини се зачуше одјеци пушака.

— Близу су нам – рече Фића.

— Зато немамо времена за чекање. Узми тројицу и свршите то с Милованом!

– Е, јебем ти живот! – не издржа Марко па узе шајкачу пуну шљива и завитла је далеко од себе.

Блед као крпа заменик Фића оде међу остале припаднике одреда. Кријући поглед, прстом одабра тројицу. Један од њих поче да одмахује главом, али му Фића дошапну нешто и он се умири.

Милован за то време некако успе да намести несташни прамен косе. Ево долазе другови, сигурно ће да га пред целом четом укоре и казне прекоредном стражом. Ако, боље није ни заслужио. Шта му је требало да бере шљиве, кад шљиве баш и не воли, има их код куће колико хоћеш. Али кад су јутрос пролазили _ кроз нечији – шљивик, изненада му пође вода на уста, воћњак га