Slovo o Lapovu

КЊИЖЕВНИ КОНКУРСИ

Данијела Вулићевић

ПРСТЕНИ С РТЊА ЈЕДАН ЦВЕТ Поводом _ Светског _ дана _— поезије

Управни одбор Општинске библиотеке „Слово“ у марту је расписао Конкурс за избор најбоље љубавне песме. Конкурс је трајао од 21. марта до 21. маја и на њега се јавило 17 песника. Песме пристигле на конкурс су разноврсне по стилу писања и форми, али су испуниле наша очекивања. Поносни смо што смо успели да у доба короне на овај начин обележимо празник поезије који је 1999. установио УНЕСКО ради промоције, читања и писања поезије, али и „давања нових подстицаја и признања националним, регионалним и интернационалним поетским покретима“.

Чланови жирија: Данијела Вулићевић, Јелена Милошевић и Вукица Петровић су једногласно изабрале „Патетичну песму“ Стевана Стефановића из Свилајица као победничку. Друго место је освојила Снежана Милосављевић из Јагодине песмом „Стазе“. Због подједнаког броја поена треће место су поделили Снежана Тошић из Лапова песмом „Соба 102“, Дарко Стевић из Београда песмом „Признање“ и Немања Зивлак из Тромеђе (Босна и Херцеговина) песмом „Покајник“.

Ауторима одабраних песама уручићемо награде за Дан библиотеке у августу. Као што је у конкурсу наведено, 5 најбољих песама објављујемо у нашем листу.

Прво место

Стеван Стефановић ПАТЕТИЧНА ПЕСМА Јесен је.. Новембар, на дар.. Сивило.. Чекаш, а небо плаче.. Негде тако далеко, а тако близу, код неког твог, умире љубав, па ветар дува јаче.. И јесен зна кад ти неко фали, па светлост сама без љубави вене, као цвет.. Јуре се облака сене, и нестаје сав мој свет. Кад твој неко и није баш твој.. А ти чекаш, чини ти се, сав живот свој.. Да дође љубав, да дође срећа, да деца порасту, да проклија и процвета тај цвет..

~

А дођу кише, и туга већа..

Умире свет.

И ветар брише, дува, све тише и тише.. А ти чекаш, да пробије облаке неки нови зрак,

чекаш Неког твог, ко баш и није твој, чекаш знак,

а дође јесен, сивило и мрак..

А шта уствари и имаш у овом свету који и није баш твој свето

Имаш неког твог, који није баш твој.. Прстен и с Ртња један цвет..

Онда само чекаш..

Сећања склизну низ кишу и сва посиве.. Па се више и не сећаш зашто чекаш,

а чекаш..

И прођу дани, прођу пролећа, јесени и зиме..

Остају туге, сломљено срце, занесени тиме, нестасмо..

ОД туге неизлечен,

хоћу ли стар и сед, загледан у Ртањ

и даље у недоглед памтити ове дане, тебе и све ране..

На срцу..

И чекање..

Неког твог, који баш и није твој..

Из незнана бездана дође стари мрак

и однесе све,

дане у којима смо могли да будемо весели,

дане који се никад нису десили и никад неће..

Из сећања на будућност нестаде све, оста згариште без ватре, пусто тле.. Разбацане карте, ледена пустиња, нема колибе,

Ни трема, нема..

Нема прага..

Само мој дух стоји, неспокојан, лута, без трага..

И Ртањ вечно исти, чека..

А никог нема..

Неког мог ко и није баш мој..

Чека знак,

а остају само сузе и мрак.

ОДЛИКА

Фото: Дрјела Вулићевић