Slovo o Lapovu

Друго место Снежана Милосављевић

СТАЗЕ Не дам те ја. Пиши ми. Ућуткај ме песмом. Пиши ми,

као да сам једина.

Опет си црном

насликао јутро

и видим мрак.

Нацртај ми свет,

камион пун лубеница,

нацртај пахуљу,

дан разапет

на коринтским стубовима,

небо, облак

и Данице звезде крак.

Нацртај ми круг.

Све је у круговима.

Ако се не додирују,

они се секу.

Глад за тобом

припада мени,

а коса ти се

о њене прсте замрсила.

Није то разлог,

ни ја нисам разлог,

ал' без нас одлази век.

Рано су, чини се

одбројани дани,

исувише рано

да било би тек.

И док мрави пузе

по зидовима,

ја пузим по поезији.

Бирам најдуже стазе. не, које заобилазе.

Треће место

Снежана Тошић СОБА 102

Коме ја то вечерас пишем2 Без слова и речи,

Срцем остављам трагове На папиру

Уздахом заустављам сузе, Узалуд. ' Сећање не могу зауставити. Затворених очију Оживљавам слике Женски павиљон

Соба 102

Огранично време посете Ти, ја, вино и гитара Заклињање

Никада, ништа и нико...

Само ми.

И беше с тобом једна зима, Грудвање у снегу,

Једно пролеће,

Безброј цветова у коси

Лето смо прескочили

И достојанствено

Како доликује љубавницима Дочекали златну јесен Прекривену разнобојним лишћем Шумарица.

Уз чашу вина

Још чујем звуке песме из собе 102 "Јесен седамдесет неке"

А ја сам онако од мерака

До даске откачила

"Лажу, лажу да време лечи све" Коме ја то вечерас пишемр

Немања Зивлак

ПОКАЈНИК

Опрости, мила, што си ноћас снове Распршила ликом сва љупка, млада Усне ти тражим, глас нијемо зове; Газећ' својом стазом бола и јада.

Опрости, мила, што бијела рука Косу твоју мрси, увојке бира,

у сну се свија око твога струка; Владарко мојих бесаних немира.

Опрости, мила, ал' горчину бола

Као траг од ножа на свом срцу носим; Кап црног вина, к'о острво спаса,

Из празне флаше циједим и просим.

Опрости, мила, ал' зјенице твоје Када ме походе у царству снова, Као све дугине, савршенства боје; Најљепши цвијете царских вртова!

Опрости, мила, ово нису сузе;

Ово је бол, ништа сем тога,

И судбину кривим што те мени узе, још си сваки дамар срца мога.

Дарко Стевић ПРИЗНАЊЕ

Нека те, никада, не заболи сећање на мене.

Тако то обично увск и крене,

узлет, трајање, немир,

и наједном руши се свемир.

Нема кривице, ствари се десе,