Slovo o Lapovu

његовог суђења, као његове аутентичне мисли, пар његових писама и три песме, за које не можемо да тврдимо са сигурношћу да их је баш он написао, и које су настале у периоду између 1910. и 1914. године.

Данас знамо да је Принцип пуно путовао, с обзиром да је потицао из веома скромне, сељачке породице, скромних финансијских могућности. Живео је и у Сарајеву, и у Тузли, и у Београду. Пропутовао је простор бивше Југославије, а можемо и да препоставимо да је путовао и даље. Постоји његов потпис, написан латиничним писмом, који се данас сматра туристичком атракцијом у крчми Рајзингера, у градићу Поткорен, у Алпима, у Горењској, области у Словенији. Вероватно није ишао циљано баш у ту крчму, већ је свратио успут, враћајући се са неког даљег путовања.

Стенографски записи су касније фалсификовани, па нам ни они не могу послужити као сто посто поуздан извор, око њих су се отимали и слободни зидари и језуити, што је за многе теоретичаре завере, био круцијални доказ да је Принцип припадао једној од тих тајних организација, што је наравно теорија за коју нема ниједног доказа.

Принцип чита на немачком, дружи се са Ивом Андрићем, пише један новински текст о изборима, веома професионално, у коме једног политичког кандидата, режимског, назива Вуком Бранковићем. Оптуживан да је социјалиста, нихилиста, чак и секташ или безбожник, сатаниста, Г аврило је, у ствари, био по сопственим речима националиста. Југословенски национаАиста, али ипак националиста. На основу његових последњих _ дана проведених у тамници, видимо да у његовом поимању ствари, нема разлике између српског и југословенског националног идентитета. Приче о видовданској етици и епска јуначка народна поезија су формирале личност овог деветнаестогодишњака. Његов југословенизам је био широк, инклузиван, укључивао је у њега, како су тада говорили, Србе све три вероисповести у Босни. План је био да се сви Срби интегришу и на тај начин ослободе стране окупације и репресије великих сила.

Гаврилов саборац, Недељко Чабриновић, кафеџијин син, чијег су оца оптуживали да сарађује са Аустријанцима и да цинкари Србе, дан пре извршеног атентата у Сарајеву, пише карту једном свом пријатељу у којој дословно стоји: „Сутра је Видовдан, сјећаш ли се Милошевог завјета“. Чак и сутрадан у истражном затвору, док га туку, Чабриновић говори пандурима да је он хтео да обнови Милошев завет. Да су он и његов отац, као и Обилић, невино оптужени и да је он учествовао у атентату да би спрао љагу са породичног имена. Из овога видимо да су се младобосанци идентификовали са српским средњовековним витезовима а аустроугарску окупациону власт, сматрали равном турским освајачима из 14, века.

У Босни је тада на снази колонијална управа. Оонако како се Велика Британија понаша у Индији, тако се у Босни понашају аустроугарске окупационе власти, с тим што имају готово исто окупационих војника и администрације. Онолико колико је Британцима требало војника да држе покорним 300 милиона Индијаца, толико је било потребно Аустријанаца да држи покорним око милион и по Срба у Босни.

Идеје водиље Гаврила Принципа биле су ослобођење и уједињење. Али и решавање социјалних питања обесправљених људи у Босни. Зато је и прва ствар коју говори истражном судији управо социјални проблем обесправљеног српског сељака, који имплицира и духовну, образовну и моралну агресију вршену од стране окупатора у Босни. Јован Цвијић каже да је Аустроугарска за све време своје власти у Босни основала само четири гимназије и једну трговачку, реалну школу, како се тада називала, док је у Србији у то време било двадесет гимназија, чак и две школе за девојке. У страним западноевропским институтима и даље говоре о цивилизацијској разлици између њих и нас, загребачки писац Јерговић говори да је пуцањ у Франца Фердинанда био пуцањ у модерно и у напредак и да је суновратио Босну, учинивши је вечном периферијом Европе.

Чињенице нам говоре другачије: само је Београд имао више школа него цела