Slovo o Lapovu

Стефан Тићми

ЧОВЕК СА КОМАДИЋЕМ СИРА У БРАДИ

Ба Често је седео за кафанским столом код О Аљошеи посматрао људе на Тргу од Божура 25 како хитају некуд, некоме. Он није хитао, Он је тек бивао. Замишљао их је све у с једном те истом реду: они који очекују све од живота, а насупрот њих, за столом, или О где год - он, он који не очекује ништа од 2- живота.

В

с не.

УК

= „У мени је толико тога непознатог. Живим

= да бих именовао оно што осећам, али како

о не осећам ништа, немам ни шта да именујем. Наравно, сем ових дрвених стварчица које су свуд око мене..." Помисли Моћа, човек са комадићем сира у бради. Човек без иједне пароле, натписа, цитата, без иједне филозофије.

Овај тихи брадоња, обичан као чекрк, као добро јутро - добро јутро, као поподневна дремка, управо је јео свој сендвич са пршутом, козијим сиром и зеленом салатом, када у његов радни собичак препун влаге, кроз одшкринут прозор, улете љубичасти папагај Ото и слете му на раме.

„О, опетти!", рече Моћа.

„О, опет ти!", понови папагај који му је у кљуну донео цедуљицу са читко исписаним именом: Иван Иванов.

„За тили час нови јадничак...", промрмља.

„За тили час нови јадничак...,закрешта Ото.

Између пиксле у којој је догоревала цигарета и чаше са хладном минералном водом са лимуном, али и по читавом столу, преко избледеле новинске хартије, била су разбацана рупичаста, бела слова. Мноооого слова. Моћа годинама обавља овај монотони посао и сваки покрет му је механички: већ се уз слово И нашло слово В. Погледом је тражио слово А. Ето га под малим прстом, а ево и словаН.

ИВАН

Онда узеде чекић, лимену кутију са ексерчићима и на тазе излакираном дрве-

12

ном крсту од храста укуца име преминулог господина Иванова. Слово по слово. Потом направи повећи размак и отпоче његово презиме. Тиме се бавио: словослагач. Словајеодмалихногус р иц а «о, није их волео, чак ни она у алфабет супи, али шта ће. Волео је свог доушника, амалина, папагаја Ота. Његово перје било је боје мандрагоре. Безбрижна животиња одувек је имала чудан порив: морала је нешто да носи у кљуну. Био то папирић или парче дрвене стрехе. Тако је сада уместо цедуљице ћапила комадић сира из Моћине коврџаве браде. Моћу је тај покрет тргнуо из занесености. Птица је замахнула својим густим крилима и у трен ока више је није било, тек лахор.

Летела је добро познатом трасом: од Моћиног собичка, преко Трга од Божура и Пустих ливада, до Одреда птица злослутница које су се налазиле у једном огромном, густо плетеном гнезду у крошњи стогодишњег бора. Недалеко од цркве Светог Спаса. Подно стабла, у колиби од трске и маховине, живела је џангризава госпођа Слутка. Своју пунђу везивала је гумицама за џем, а наместо хаљина носила је крпаре јарких боја. Да ли је била привиђење или је уистину постојала и то се слутило.

Моћа је остао сам по ко зна који пут. У том предсахранском обреду требало је да докуца презиме

ИВАНАНОВ

и дрвену стварчицу проследи даље —> у суседну просторију ове погребне радње из које се чуо потмули жагор, неретко и јецање. Радња се налазила преко пута бакалнице, тик до цвећаре. Била је у потпуности облепљена умрлицама. Умрлице су биле налик малтеру, налик везивном ткиву, чинило се, да их нема – трошна радњица би се