Slovo o Lapovu

Асамимтим ичитав Моћин живот.

Моћа је остао сам по ко зна који пут у свом радном собичку окружен крстачама и словима. Све време морила га је једна једина помисао: коме ће Ото донети цедуљицу када њега више не буде било. „Ко ће мене да именује", помисли.

Иван Златковић

МАЈСТОР МИЛОЈЕ (кроки с епилогом)

Памте је као мемљиву јазбину која је пре налик на магацин и бувљак, него на озбиљну радионицу. Свачега је ту било: метални струђ, ренде за дрво, „чајевец' без екрана, сликарски штафелај, зубарска клешта, полица с књигама, стетоскоп, писаћа машина „оливети", два рударска шлема, дромбуље и још свакојаке ситнурије, док су се са зидова беласале груди голих девојака, које скривају очи рукама.

Већ у рано пролеће, након последњих снегова, мајстор Милоје би облачио атлет мајицу, што му је допирала тек до половине округлог стомака, прекривајући део пупка који је личио на велику белу печурку. Завалио би се у каросерију „пеглице" без крова, од које је направио љуљашку, на масно седишта од црвенкастог скаја, и чачкао по нечему кратким и дебелим прстима. Записивао је што му год падне на ум, највише на багремове дашчице којих је било посвуда, и на поду и по столовима, те би се хватао за десно уво, где је био заденут комадић мастиљаве оловке, пљуцкајући у њу и убадајући као да резбари.

Мајстор Милоје је наплаћивао колико му даш, а паре је узимала његова жена, мршавкасто и ониско створење с ванглом и варјачом, око које се вртео чопор деце, и комшијске и њихове, с комадом хлеба и масти у рукама, мјаучући по вас дан. Био је једини

13

који уме да поправи апарат за копирање, први је радио шпански зид, набавио је однекуд и посебне вирбле које нису морале да се заврћу до краја, уводио струју и чистио оџаке по Лапову, правио музичке кутије од мермера, поправљао џепне часовнике, телефонске апарате, штеловао апотекарске теразије, и за један сат расклопио комшијиног сивог „запорошца".

Плашио се једино да буде сам, као дете које не сме да заноћи без мајке, бојећи се подрума и мрака. Зато је купио акваријум са шареним рибицама, с којима је у свако доба нешто мрмољао, чувао је шумску корњачу, имао укључен транзистор и дан и ноћ, хранио жућкастог хрчка кога је крио од мачака урерни поквареног шпорета.

У радионицу мајстор Милоја, понекада би на јагоде, трешње, и друго рано воће, свраћале Циганке које су брезовим метлама чистиле улице и његов сокак. Седеле би испред на дрвеној греди, постављеној за госте, која се ослањала на два бетонска блока. Међу њима је била једна бела и пегава, плавоока, још неудата, њој је мајстор Милоје кувао кафу с две равне кашичице ситног шећера, додавао ратлук од руже, и бирао најруменију кајсију. Срамежљиво се смешио, лижући ону мастиљару без престанка, док му језик не би отекао и помодрео као црни патлиџан.

(Епилог: Милојева жена Војка умрла је на ногама. Линуло из ње као из неба. Сама је, док су се деца играла у дворишту, кренула ка Дому здравља, за њом су остајале крваве стопе у прашини, велике као у медведа. Тамо где је пала на колена, земља се размекшала у блато. Мајстор Милоје се више није женио. Најстарији син је напустио Лапово и ради у банци, средњи учи за машиновођу, а онај најмлађи се загледао у једну плавооку и пегаву с машницама, и има „кеца израчуна".)

„Пупак Балкана" (Општинска библиотека „Слово", Лапово, 2020)