Službeni list Srpske književne zadruge, Jan 01, 1909, page 60

СТРАНА 52.

падне на ум, даље да пази да му се не промакну места (наводим само једно) као што је оно на стр. 2 рукописа, где је изостављена читава реченица, или као што је сам почетак треће главе ( ркп., стр. 25), где је распоред поједи-

них реченица у сложеној дао друкчије значење |

преводу од оригинала. Због свега тога потребно

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

| БРОЈ 6. је да преводилац поново прегледа свој превод, Који је, чини ми се, рађен доста брзо, међутим ни превод не треба да је лак посао и без студије лепота матерњега језика.

2 јануара 1909 год. Београд

Јов. Н. Томић

5 SU

' Bebko RogHoeraHrHHopuMh

умировљени државни учитељ, * 1845. + 1909,

ПОВЕРЕНИК И ДОБРОТВОР (СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ

У петак 20. фебруара о. г. огласила су звона са храма Св. Успенија у Панчеву, да се угасио један трудан живот, живот посвећен | Богу, добру и просвети својега народа, | умро је Вељко Константиновић, умиров- | љени државни учитељ панчевачки, чијом је смрћу претрпела губитак и „Српска Књижевна | Задруга“, изгубивши у њему свога добротвора, | и вреднога и савеснога повереника.

У доба, када је укус у читалачке публике доста опао и када се све мање налазе такозвани „љубитељи чтенија“, растуривати ваљане српске књиге. заиста је колико племенит, то- | лико и тежак посао. Племенит, јер се растуривањем и да кажем натуривањем ваљаних књига и листова и ако полако, али сигурно поправља укус, покварен од стране несавесних издавача; а тежак, што наш свет тешко издаје новац на просветне сврхе, те су сви терети око народнога нам унапређења спали на плећа или | боље речено шпагове једних те истих чланова нашега народа.

И ако је добро било познато све то и нашем драгоме покојнику, ипак је он вршио ту тешку задаћу орнои вољно, не жалећи труда, нити презајући од непријатности, што их је за | љубав српске књиге много и много пута доживео, имајући на уму, да се само истрајним радом и неодољивом вољом дају отклонити многа зла у нашем народу.

Та његова истрајна воља била је позната на далеко, те би се многи издавачи обраћали на учитељ -Вељка ради купљења претплате, јер су знали, да их он неће одбити, а када се прими, да ту и успеха мора бити.

Када сам год. 1893. покренуо „Споменак“, дечји лист са сликама, који и данас излази, умолио сам свога старијега друга и пријатеља Вељка, да се прими администрације, чега се он | "врло радо примио и најсавесније вршио ту дужност неколико година из чисте љубави. И што је „Споменак“ напредовао, има се захвалити његовој заузимљивости и „Споменак“ му |

се одужио у неколнко, донесавши му слику.

и биографију у 1. броју 1902. год, на догледу четрдесетогодишњице његова неуморна учитељевања. Покојни Вељко родио се 30. августа 1845. год. у маленом сеоцету Борчи код Панчева, недалеко од Београда. Тада му је отац Василије био учитељем у Борчи. Основну школу свршио је у Липови код Арада, куда му се отац преселио. Основну немачку школу учио је у Жабљу, а такозвани „обершул“ у Тителу. Реалку је учио у Панчеву, одакле оде у Сомбор и 1863. год. сврши тамо српску учитељску школу. Исте године 1. октобра буде изабран у Земуну за учитеља, где је био до краја 1864. год., а затим пређе у Србију, гле је провео учитељујући у Св. Петци и Раму; после тога добије место за учитеља у Чуругу у Бачкој, где је четири године провео и где се и оженио са, сада ојађеном удовицом му, Гг-ђом Анком из породице Настасића у Молу (Бачка). Године 1871. буде изабрат за учитеља у Панчеву, где је учитељевао све до 1908. год., када га ставише у мир

Као учитељ био је вредан и истрајан и дуго ће се спомињати учитељ-Вељко, чији су први ђаци данас већ дедови.

Настанивши се стално у Панчеву, радио је неуморно на ширењу српских ваљаних књига и листова. Ту је покојник провео своје најлепше године, али ту је претрпео и два тешка удара. Год 1886. изгубио је свога брата Бранка, медицинара, који је много обећавао, јер је већ као медицинар превео и засебно излао „Ловчеве записнике“ од И. Тургењева. Још тежи удар је претрпео 1888. год. када му је умрла јединица ћерка Десанка у 17. години, за којом је до смрти тужио, јер му тај удар беше рана без пребола. Пок. чика Јова-Змај, да би колико толико ублажио родитељски бол, а из признања према свом многогодишњем растуривачу „Невена“, написао је у „Споменик“ урезане ове ретке:

а С вереница Анаа и ево

ата ји