Službeni list Srpske književne zadruge

СТРАНА 52.

падне на ум, даље да пази да му се не промакну места (наводим само једно) као што је оно на стр. 2 рукописа, где је изостављена читава реченица, или као што је сам почетак треће главе ( ркп., стр. 25), где је распоред поједи-

них реченица у сложеној дао друкчије значење |

преводу од оригинала. Због свега тога потребно

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

| БРОЈ 6. је да преводилац поново прегледа свој превод, Који је, чини ми се, рађен доста брзо, међутим ни превод не треба да је лак посао и без студије лепота матерњега језика.

2 јануара 1909 год. Београд

Јов. Н. Томић

5 SU

' Bebko RogHoeraHrHHopuMh

умировљени државни учитељ, * 1845. + 1909,

ПОВЕРЕНИК И ДОБРОТВОР (СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ

У петак 20. фебруара о. г. огласила су звона са храма Св. Успенија у Панчеву, да се угасио један трудан живот, живот посвећен | Богу, добру и просвети својега народа, | умро је Вељко Константиновић, умиров- | љени државни учитељ панчевачки, чијом је смрћу претрпела губитак и „Српска Књижевна | Задруга“, изгубивши у њему свога добротвора, | и вреднога и савеснога повереника.

У доба, када је укус у читалачке публике доста опао и када се све мање налазе такозвани „љубитељи чтенија“, растуривати ваљане српске књиге. заиста је колико племенит, то- | лико и тежак посао. Племенит, јер се растуривањем и да кажем натуривањем ваљаних књига и листова и ако полако, али сигурно поправља укус, покварен од стране несавесних издавача; а тежак, што наш свет тешко издаје новац на просветне сврхе, те су сви терети око народнога нам унапређења спали на плећа или | боље речено шпагове једних те истих чланова нашега народа.

И ако је добро било познато све то и нашем драгоме покојнику, ипак је он вршио ту тешку задаћу орнои вољно, не жалећи труда, нити презајући од непријатности, што их је за | љубав српске књиге много и много пута доживео, имајући на уму, да се само истрајним радом и неодољивом вољом дају отклонити многа зла у нашем народу.

Та његова истрајна воља била је позната на далеко, те би се многи издавачи обраћали на учитељ -Вељка ради купљења претплате, јер су знали, да их он неће одбити, а када се прими, да ту и успеха мора бити.

Када сам год. 1893. покренуо „Споменак“, дечји лист са сликама, који и данас излази, умолио сам свога старијега друга и пријатеља Вељка, да се прими администрације, чега се он | "врло радо примио и најсавесније вршио ту дужност неколико година из чисте љубави. И што је „Споменак“ напредовао, има се захвалити његовој заузимљивости и „Споменак“ му |

се одужио у неколнко, донесавши му слику.

и биографију у 1. броју 1902. год, на догледу четрдесетогодишњице његова неуморна учитељевања. Покојни Вељко родио се 30. августа 1845. год. у маленом сеоцету Борчи код Панчева, недалеко од Београда. Тада му је отац Василије био учитељем у Борчи. Основну школу свршио је у Липови код Арада, куда му се отац преселио. Основну немачку школу учио је у Жабљу, а такозвани „обершул“ у Тителу. Реалку је учио у Панчеву, одакле оде у Сомбор и 1863. год. сврши тамо српску учитељску школу. Исте године 1. октобра буде изабран у Земуну за учитеља, где је био до краја 1864. год., а затим пређе у Србију, гле је провео учитељујући у Св. Петци и Раму; после тога добије место за учитеља у Чуругу у Бачкој, где је четири године провео и где се и оженио са, сада ојађеном удовицом му, Гг-ђом Анком из породице Настасића у Молу (Бачка). Године 1871. буде изабрат за учитеља у Панчеву, где је учитељевао све до 1908. год., када га ставише у мир

Као учитељ био је вредан и истрајан и дуго ће се спомињати учитељ-Вељко, чији су први ђаци данас већ дедови.

Настанивши се стално у Панчеву, радио је неуморно на ширењу српских ваљаних књига и листова. Ту је покојник провео своје најлепше године, али ту је претрпео и два тешка удара. Год 1886. изгубио је свога брата Бранка, медицинара, који је много обећавао, јер је већ као медицинар превео и засебно излао „Ловчеве записнике“ од И. Тургењева. Још тежи удар је претрпео 1888. год. када му је умрла јединица ћерка Десанка у 17. години, за којом је до смрти тужио, јер му тај удар беше рана без пребола. Пок. чика Јова-Змај, да би колико толико ублажио родитељски бол, а из признања према свом многогодишњем растуривачу „Невена“, написао је у „Споменик“ урезане ове ретке:

а С вереница Анаа и ево

ата ји