Službeni list Srpske književne zadruge

Ра ИЕ

ко лешј ===

_ БРОЈ 10.

П. Реферати г. Јеремије Живановића. Прочитани на састанцима књижевног одсека 17. и 29. марта и 5. маја 1910. год. Дишко, приповетка, написао 17.

Ова „приповетка“ управо је низ замршених просидаба бакалина Дишка, просидаба које су несрећно свршаване све до једне добротворне забаве, када је, и без довољно оправданих разлога, дошло брзо до брачнога споразума.

Дишко би требало да буде Београђанин. У истини у целој причи нема ничега специално београдскога, сем што се радња преноси из једног београдског краја у други, што се, дакле, помињу имена појединих места. Иначе је све тако опште, да се може сасвим спокојно пренети у коју било паланку.

Цела ствар не чини никакав пријатан утисак ни као фељтонистичка лака лектира, а још мање као уметничко дело. Писац као да је имао два главна угледа: Бранине комаде у орфеуму и Акибине хронике у Политици. Отуда су многа места тако нескладна, са тако невештим и грубим претеривањима, као у најлуђим бурлескама, а у истини са тако мало досетке, да је успех готово редовно супротан оном, што је писац очекивао. (В. стр. 20. и даље.)

_ Дишко није пажљиво рађен и урађен ни у главним ни у споредним странама. То се најбоље види по главној личности. За потврду овога мишљења довољно је да наведем само две три крупније црте.

Дишко је обичан млад бакалин, закржљао растом, стидљив, плашљив, „туњав“, како сам за себе каже, није се проводио, није шетао („Дућан и кућа то је било моје и — ништа друго“), створен да наседа као курјак у народним причама. И да јеџбар такав остао, кад је У почетку тако окарактерисан! Али писцу ништа не смета, да његов јунак у једној истој глави буде час глупак, час светски човек. Тако на 4. стр., кад полази на прву просидбу, сам за себе вели: „Ја се богме и уплаших. А није ни лако. Како ћу ја овако неспретан и неумешан. Никад нисам био у женску (!) друштву, па ме страх. Лупићу нешто, па ће ми се три дана смејати.“ А кад је тамо отишао, после неколиких глупости, што их је починио, кад је његова несуђена поменула: „па сам читала Судску Медицину од Герасимовића“, он у себи помисли: „То, то! Лепа књига за девојке! Још ако си читала Нану и Бокачи-а, благо теби!“

И такав је кроз целу причу: час пакостан, заједљив, са духовитом горчином у изразу, а час простак, који не зна ни најобичније ствари (на крају приче, стр. 112. чуди се. како то, да се не сме сести на место, које је већ заузето, а на почетку, стр. 12., вели: „Реторика ме спасе“). Такво му је и понашање: некада

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

СТРАНА 108

се чудите ком отменом покрету, уме да се користи чак и финим народним стиховима (стр. 99.), зна за Карнеџија, а некада је и груби глуп и преко мере, коју допушта друштво, у коме је ловио своју „будућу“, и ако је са тих својих глупости чешће пропатио, не стекавши нимало искуства за своје доцније понашање. (В. нпр. стр. 32 6). Колико је и сам писац умео да правилно обележи његове карактеристичне појединости, види се лепо и из ове ситнице.

Кад је на једној забави, на крају своје просилачке каријере, имао да одигра коју „окретну“ игру, њему то тешко пада, јер... „не умем — вели — да играм. Умео бих наш „Моравац“ или „Дорћолку“, али оне швапске ни да окренем. Једва мало нешто „Валцер“, а другу ни једну“ (1086).... Тај исти Дишко нпр. зна у фигури да каже „Виде госпођа да се завеса све више диже“ (82), „као да решава источно питање“ (стр. 42) и „уозбиљиле се и ћуте као римски сенатори“ (48.6), а забезекне се и „блене у писара“, кад га он плаши најнеоснованијом претњом, као да је сам Дишко дете!.... Ит. д.

Код Дишка је још нешто нарочито карактеристично. Пред његовим очима и ушима све се отвара. Он све види, све чује, управо писац помогне, те за његова сметењака нема закулисне радње. Кад седи у ходнику полицијском, чује све, што у канцеларији о њему говоре писар и „његова“ Јулчица (стр. 43 а. и б6.); кад је отишао да проси „Милчицу“ (глава 3.), не само што чује готово без прекида говор у суседној соби, већ и сам шапат (стр. 32) ; кад је случајно прошао поред куће опет једне своје несуђене и стао „пред вратницу“, одмах је до ситница чуо, шта се у дворишту говорило, а

-то се — разуме се — њега тицало (стр. 92).

Тако је на много места.

Кад је тако с главном личношћу, може се мислити, како је са спореднима. Оне су уопште или врло слабо оцртаване, или су тако једнолике, да вам, пошто прочитате „приповетку“, не остаје у глави ниједна истакнутија или ма по чему карактеристичнија слика. Све то као да је једна фигура с разним именима, као лутка које модискиње, што само мења одело.

Начин причања већином је диагошког 06лика. Причање је доста лако, у њему има нешто приповедачко. Али га кваре неукусни изрази, који као да би хтели да даду живости и духа. Ево неколико примера из самог почетка : „Каква женидба, какви бакрачи и тигањи>!“ (1 стр.), „па се осмехну као да јој погачу пружи“ (7), „не бих се стидела ни за маршала — што "но кажу — да је дамо“ (9), „а њена мајка јекће и брише ли сузе — брише. Управо брише очи, а сузе не видим“ (10 6.), „лупкарате око

врата као миши око тигања“ (16 6.), „жене се