Službeni list Srpske književne zadruge

СТРАНА 66.

ћерковић из Вуковара (1885.), с којом није имао порода.

Док је био писарем кр. судбенога стола, подвргао се полагању испита за опћинске бслежнике, који је положио с добрим успехом. Стеви је нуђено неколико красних бележничких места у Срему, али он није рефлектовао на њих. И њему, и жени му, и матери му беше жао оставити (Осека, а жао им беше и оно сермијице у бесцење продати. Године 1899. основана је у Осеку српска штедионица. Овој је требао благајник, а Стева беше као наручен за то место, јер беше до крајности савестан, поштен и чуваран. Стога га управа штедионице одмах и одликова својим поверењем, изабравши га за свога благајника, а ову службу је Стева с ретком савесношћу и тачношћу управо до часа смрти своје вршио.

Стева беше редак човек. Мио му беше сваки народни посао. Зато нема српске институције у Осеку, којој он није био чланом. Тајником српске православне црквене општине био је једно с другим преко 20 година. Српска занатлиска задруга има много Стеви да захвали за свој оснутак. Живо је участвовао у оснивању Српскога Сокола, који га је из признања у два маха бирао за свога старешину. Од како је ступио у јаван живот, био је свагда чланом српске читаонице, иу њој је заузимао часничка места: што као тајник, што као благајник, што као одборник. Годинама био је он члан месног српског позоришног одбора, и кадгод би српско-народно позориште из Новога Сада долазило у Осек, Стев: је сваг-

да био међу првима, који је позоришној упра- |

ви у свему био на руци.

У ђачко доба своје Стева је с писцем ових |

редака по Осеку и околини му растуривао српску књигу, а од како је основана Српска Књижевна Задруга у Београду од првог дана па све до часа смрти своје беше јој Стева

један од најревнијих повереника, зашта га је |

она изабрала и за свога добротвора.

Од неколико година овамо, бавио се Стева и пчеларством и то с лепим успехом.

Просто Стева је био такав човек, да никад није време проводио у беспослици.

Својим друштвеним понашањем знао је.

задобити свакога. С тога је био радо виђен у првим српским кућама у Осеку. Кућа Стевипа, ма колико била скромна, била је гостољубива

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

и свагда отворена сваком добром и честитом |

Србину.

Покојник је био од детињства слаба и.

траљава здравља. Увек је тужио на слаб сто-

мак. Тражио је лека свагде, али ако га је кад |

и нашао, то је било само толико, да болест

БРОЈ 7.

малко стиша, па да се она опет за кратко појави. Ове је зиме сасвим опао. Пријатељи му саветоваху да оде кудгод и да се лечи. Он је све оклевао до лета, и у том оклевању напрасна и изненадна смрт, која нас све порази, пре. трже му конац живота. У суботу 6. фебруара ов. год. изјутра као обично дође у канцеларију Српске штедионице и ту је радио свој посао до 11 часова пре подне. Тада га наједаред спопадоше тако страшни грчеви у стомаку, да је морао сав посао оставити и поћи кући. Одмах му је била пружена лекарска помоћ, али поред све неге и настојања лекарског не могаде измождено већ тело његово одолети 60ловима. Већ сутрадан у недељу 7. фебруара око 5'2 часова из јутра уснуо је вечним сном и смрћу својом у црно завио своју верну љубу Софију и уцвелио многобројне своје пријатеље.

У понедељак 8. фебруара после подне сахрањен је као мало ко. На покоп његов слегао се силан свет и српски и иноверни. Ту беху заступљене све српске корпорације осечке : црквена општина, читаоница, штедионица, занатлиска задруга, сјпски соко са својим барјаком. Смртне остатке његове опојала суу гробљанској капели 4 свештеника: писац ових редака и Јован Николић, пароси осечки, Александар Живановић, катихета и кр. професор у средњим школама у Осеку, и Бранко Иванић парох белобрдски, и два осечка учитеља: Њена Кротин и Лазар Ђурђевић.

Са покојником опростио се у дворишту његову Александар Поповић, велепоседник, управитељ Српске штедионице и потпредседник Српске православне црквене општине. А над отвореним гробом Никола Весин, професор, у име српскога Сокола, коме је покојник старешина био, и Тимо Рајић богослов, у име српске соколске жупе фрушкогорске. Уз то су црквена општина и штедионица окитиле му гроб красним венцима.

Стева је био прави српски тип. Сувоњав и повисок, лица округла, тамне боје са црном косом, средњим брцима и кратко ошишаном брадом. Очи две искре, изнад којих се пружиле густе црне обрве као две пијавице, које су готово биле састављене. Главе је увек био погнуте. _

Скроман свој иметак оставио је својој жени, а своју лепу књижницу завештао је црквеној општини у Осеку.

Такав је ето био Стева Страјинић! Нека му је светао спомен у Српству и покој души!

Осек, 15. фебруара 1910.

Вршњак и друг Стевин из детињства прота Лазар Богдановић, парох осечки.

~