Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dositeemъ Obradovičemъ

248 то даііе то шако бити? али млаѣи оѢе-*ду да су паметнїн одЪ старїи! етоти садЪ! казалнти ? ДАМ. Хвала буди Богу! шо су приключенія овога света! — я неби шолико за моимЪ имЪнїемЪ жалю, кадЪ неби чрезЪ шо мою.

ОрОН. Ха, ха! твою лепу удовицу изгубїо ? есамли погодїо ? то а дакле сва зпбоя жалосшЪ? о лехкоумна и несмисленна юности! не жалишЪ а20000 Талира! о. безбожнога лакоумства! да гца садЪ мислишЪ зачеши? одЪ свега си света садЪ оставлѢнЪ. И такотиваля! ниса мЪ ли те ноіце освестїо ? можешЪ лисе одреЪи да я то теби нисамЪ поедвозвешаВао ? и да гаи нисамЬ злагпне науке давао? колико самти и колико пуша я ове паметне изговорїо речи, да іуа се на воду меѢе можесе утопити ? іиета и на овомЪ и на ономЪ свету за таке лепе новце ! да су они мои били неби тако прошли! а ши немаришЪ ! срамЪ ше буди! и срамота и моя ШО те роЪакомЪ звати морамЪ кадЪ си таке лепе изгубю новне! фала богу! я иисамЪ тйко безбожанЪ као ти да немаримЪ за новце. ИогцЪли ме неразумешЪ? садЪ би луда она лепа удовиид била кадЪ би за тебе пошла. ЧуешЪли ме садЪ? ДАМ. ЧуемЪ, Господару роѢаче! и то и есшЪ то мене преогорчава. ОрОН. ДатЪ кажемЪ! вндишЪ да си лудЪ? као да нейіМашЪ ни зато друго жалити него зато! датЪ кажемЪ! али, иоіцЪ Ѣю яш еданЪ саветЪ дати; зашо знамЪ, датЪ