Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dositeemъ Obradovičemъ

?.6і КадЪ сурово сшарога Мазенцїа срце нїе могло сладкимЪ прїяшнссшима ове жалоснс плѣннице незаражено остагли, судити ѳ сЪ каквомЪ су силомЪ оне дѣйствовале надЪ душомЪ младога и добродѣтелнога УІаузуса! онЪ стенюѣи уздане на своя завоеванія, и изобличи себи побѣде свое, будучи да ове садЪ Лудїю чине плакати. Нека се освети она на мени, рече онЪ у себи, нека ме мрзи толико колико я ню любимЪ! я самЪ то одЪ веѣь за служїо, *я самЪ томе много помогао да се садѣ нѣйзино лице сузамн облнва. Али друго воображеніе иоше теже доѣе предсшаЕитисе уму нѢговомЪ. ОнЪ упази Мезенція ужаснута и умилѣна, кои за часЪ жестокость свою на милосердіе преобрати, и заключи да само человѣчество неби могло тако скоро измѣненіе у нВ му учинити: сшрахЪ да у оцу своме любвесоперника свога не наѢе са сеимЪ га смути. У старомЪ човеку любовЪ з всегда саединВна сЪ ревнованѢмЪ. ТгранЪ примѢти здраво погледЪ очію сина свога са вниманіемъ пунимЪ безпокойства. ОнЪ добро упази да се она. пламенита радостЪ на' лицу младога витеза први редЪ побѣдоносца напрасно угаси. Впди га сму'Бена , и привреба такове погледе кои су се ласно разумети могли, у то тренуѣе ока помисли да з издатЪ алй . природа отеческога срца за садЪ надвлада и задржи ярость нѣгову. ЕданЪ мучитель* у истой суровости своей усилюесе да се праведанЪ по-