Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dositeemъ Obradovičemъ

49 безЪчислене ствари, кое бисе могле знати, сматраюѣи: чистосердечно ѳ исповедао, да то управЪ зна, да ншца незна, сиречь у сравненію онога іца иоіце незна. КЪ подобномъ смиреноосебимудрїю таіцїосе а и друге привести; и некимЪ себемнимимЪ и самопочитаемимЪ свезналицама самовеіцно доказивао а да иоіце врло мало знаду. ИзЪ тогЪ узрока какобисе сЪ коимЪ оваковимЪ у разговоръ пустїо, казаоби да онЪ, ту веіць, о коей а речЪ, незна, и да би а радЪ научити: за то искао би допуіценѢ питати: други пакЪ, о совершенству свога свезнаня ни мало несумняюїіисеедваби дочекао да га онЪ пита. Овай пакЪ са своимЪ питанѢмЪ дотле бигадовео дасамЪ себи противослови, и да мора признати, да ни самЪ не зна, іца а до садЪ мислїо и учїо, и да умукне... АбатЪ фрагїерЪ, остроумно а изяснїо, заіцо а СократЪ овако поступао. ВознамѢривши онЪ (речису реченога абата) на постояномЪ и непоколебимомъ основанію наравоучителну науку поставили, морао а найпре све оне чарлатане у Фїлософїи кои у оно Ереме подЪ именемъ Софіста познати бяху, и са нїовимЪ преухшцренимЪ риторическимъ сладкоречїемЪ сву Грецію заслепляваху, доказуюЋи за новце и за интересъ да црно може бити бело, и на противъ, посрамити и за лажливе, како я іцо су били, показати. И тако чинеѣисе да ншца незна, и да з радЪ одЪ нихЪ научитисе, у самой веіци доказаоби, да они сЪ празнима звече речма, и да бавдЪ В ни-