Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dositeemъ Obradovičemъ

єшпи. Но онЪ предваривши прошеніе мое, речеми. Погледай садЪ на лево: книга Естетва предЪ очиматвоима отворена стой, сматрай, и у разумное! ПогледамЪ налево и увидимЪ меѣю две-ма каменитимЪ плашшама едну широку песковишу поляну. Ниіца се ту зелена невиѣаше, и обе оне планине ни найманя неосеняваше сѢнчица, Сунце са средЪ небеснога круга среде сЪ. пламенити свои зраци безводну ану опаляваше поляну. Али при концу ове, отварашасе весела плодоносна, сЪ весели Ауговн и Анварами, и сЪ великолѣпными зданіями и дворови украшена страна. На средЪ оне суве поляне усмотримъ едногЪ трудосносногЪ, праомЪ покривена и зноемЪ обливена човека. Полу нагЪ , жеданЪ и утруѢенЪ , сЪ веселимЪ липсм’Ь и очима на ону лепу гледаюТїи страну тамо усердствованіе... Я сада обратимъ лице кЪ Азорану, и зажелимЪ бдЪ нѣга, овога видѣнія изяснѣше. Споменисе АлметЬ, рече ми онЪ : да овай светЪ, у коему люди за неко време живу ншца друго нїе, него путЪ и прешествіе у други; и да нїово право благополучіе не зависи толико, нити одЪ лепоте нити одЪ ружноѢе пута, по коему они шествую ; колизко, одЪ намѣренія и конца, кЪ коему они теченіе управляю свое. Страхѣ, пли надежда, у коима они овде живу, опредѣлява цѣну шовога намѣренія и конца. Онай несреѣни, кои у оной лепон огради остати желяше, и на огранич'іе ограде сЪ ужасомЪ гледаше, благе надежде лпшенЪ будуѣи, све оне пріятности, кое цодЪ-нимЪ, над'Ь нимЪ,