Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dositeemъ Obradovičemъ

§7 колико еєѢю ласносшЪ и совершенство у овомЪ животу душа наша получи, шоликосе пріугошовлѢнїя и способная кЪ буТ душему животу чини и показуе... Но ; на страну садЪ сЪ овакимЪ виеокимЪ сшварыа. Мое намеренїе нїе овде било предику о таковимЪ веіцима говорити, да ми се люди чуде.- СиѢимо дакле по ниже-, и говоримо тако, како насЪ свдкЪ домашити може. Сваки а човекЪ радЪ, да се другима прїятанЪ види• а ако онЪ у себя ружно, невесело, лукаво и злобно мисли , никада добрим'Ь людма неѣе прїятанЪ бити. Внѣшни видѣ лица, осмїяванѣ и погледЪ, показую внутренѢ состояніе мисли. Сама намЪ природа показуе колика а различносшЪ меѣю смеїомЪ ипогледомЪ беззлобивимь и простосрдечнимЪ , и меѣю политичнимЪ; лукавимЪ и припгворпимЪ. Истина а да се често можемо преварити, судеѣи, ми о другима, а други о нами; а причина а тому сЪ обадве стране еднака. Ми би ради да други о нами добро мисле, а ми о нима како намЪ а драго. За іцо дакле да они неймаду то исто право кое ми оѣемо да имамо? али самЪ овде садЪ мало сишао сЪ пута? говоренѢ а било, ово обіце размишливаню, и напоминяню прошасти догаѣая; и о упражнѣнїю сЪ добрима мислима іцо намЪ услажденїе причиняваю. Но помислиѣе ко : о всеблаги боже! колико насЪ а, коиби и о преминувшима приклточенїама размишляваюѣи узрокЪ имали „веселитисб! повитой части морамо жалитп стидитисе и сра-