Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

258

ако га у истини где има, на љубав братску ако она није само празна реч. У СрбиЈи државници и политички људи нису једнакога мишљења о томе: шта су крајње цељи руске политике и према томе каква треба да буде српска политика. Али у Србији нема ни једног јединог човека који искрено и дубоко не симпатише са добродушним, дуготрпељивим и великодушним народом руским. Независно од онога што Србија као држава дугује Русији kao држави, српски народ не би био народ који љуби правду и има срца, кад би и за тренутак могао да заборави доказе братске љубави, које му је сам народ руски из сопствених побуда у толико пута давао. Налазим да је право да српски народ не пропусти ни једну прилику да покаже своје симпатије према народу руском. Данас има таква једна прилика. Ми смо истина један врло сиромашан народ и при најбољој вољи наша помоћ не може да буде велика. Али нека Србија пошље ма само хиљаду хлебова у Русију, хлебови ти истина неће захранити многа уста, али ће обрадовати и окрепити многа срца. Ја мислим и надам се да је већ до сада отворено у Србији уписивање прилога у помоћ руској сиротињи. Ако није онда је, по мом немеродавном схватању, дужност народа српског да га одмах отвори. А чини ми се да никоме не би тако пристајало да тај задатак дужности отпочне као што би то приличило органу »Трговачке Омладине», која је, на утеху многима, већ до сада дала доказа да се отаџбини може да служи поштено и ван партија, и да се побуде и покрети за дела правде и племенитости могу да нађу и ван писаних политичких програма. Ако ова мисао не долази већ позно, и ако јој се одазовете, онда молим запишите и моје име на листи ваких приложника са 25 динара и будите уверени да дубоко жалим што тај мој прилог не може да буде већи. С изразом поштовања, Ваш Чед. Мијатовић Драги Господине Вулетићу, Ако нико није покренуо упис прилога за руске паћенике онда нека Омладина то покрене. Ја бих у том случају волео да штампате моје горње писмо па да на њега надовежете ваш чланак којим ћете формално позвати на упис прилога. Али ћу бити задовољан ако баш и не штампате моје писмо него отворите упис самом иницијативом Трг. Омладине и не помињући ово моје писмо. Ја сам лично противник руске политике, али ме срце боли за оним јадним светом И мислим да је и право па и политички да се овај знак симпатије од народа народу даде. Ваш Ч. Мијатовић Лондон 2-14 октобра 1891. Драги Господине Вулетићу, Ваше ме је писмо од 25. пр. м. дубоко тронуло, Ово није конвенционална фраза него је прост израз једне просте истине. После страшних пораза које су моји политички идеали претрпели, после ужасног разочарења које сам доживео баш односно мога краља којега сам врлине идеалисао и махне превиђао, после једног низа приватних несрећа које су ме задесиле а о којима се мало што зна, мени је остајала само једна жеља —да се повучем далеко од вртлога политичких амбиција и политичке борбе, па да послужим просто.само као добар човек мојим суграђанима. Не би ме на томе скромном путу, који сам себи изабрао, ни најмање помело кад ми баш ни одкуд не би дошла ни једна једина реч која

храбри и која загрева симпатије. Али ми заиста чини велико задовољство кад ми такве речи тако неочекивано и тако топло долазе. Ја се радујем што ви и ваши другови показујете да сте задовољни са мојом малом службом вашем листу. Ваша ме пријатељска осећања не само храбре него ме морално везују и на даљу и на што бољу службу. Ја се радујем са моје стране што видим да у Србији има људи, који без личних и политичких амбиција, свесрдно служе великим народним интересима, а међу те велике интересе ја стављам и потребу да се наша трговинска омла : <. дина образује озбиљно тако како he бити достојна великоГ и важног задатка који је промисао баш њој наменила. Ја се надам, и уверен сам, да ће се најдаље за десет година показати како је био озбиљан, далековидан и истински.родољубив рад вашега друштва. Ја hy бити срећан ако заслу : жим да се тада међу онима који су схватили патриотичност вашег задатка и потпомагали вас усрдно, помене и моје име. Захваљујем вам лепо на изредној фотографији коју сте ми послали. Радо ћу вам послати и моју слику за спомен на ове наше пријатне односе, али немам за сада ниједне, с тога вас молим да ме за одужење тога дуга при чекате. Данас ме је походио г. Трикупис. Имао сам с њимедуг и занимљив разговор. Мило ми је да је баш нарочито од Катића и о Катићу 1 ) понео најбољи спомен. Причао ми је о њиховом разговору о правном смислу који конференцији балканских народа треба дати. У политичкој периоди која је завршена абдикацијом краља Милана ја и Катић били смо свагда политички противници, али ја сам свагда адмирирао. чистину његовог карактера и његову бистрину, и управо сам на њему завидио радикалној партији. Јавни је интерес Србије да њене партије могу да покажу да имају бар неколико таквих чистих карактера какав је Катић. Видим да до сада нисте ништа радили по мојој напомени за скупљање прилога за Русију. Мора бити да имате за то важних разлога. Неке могу и сам да увидим, али не ћу да их дискутујем. Ја ипак држим да би било лепо и корисно да се Србија покаже у сред своје сиротиње «сачуствителна» (немам згоднију реч!) патњи руског народа. Ево и Енглези који се хватају у коштац с руском политиком, хоће сад да купе прилоге. Енглески су листови пуни срце парајућих извештаја о глади и невољи јадног руског сеоског становништва. Ваљада се нећемо устручавати Аустрије?! Осетљивост и захвалност српског народа према рускоме не може ни мало више укварити онај положај који ми сада у Бечу заузимамо. Ја сам можда једини српски политичар који се никад није устручавао да препоручује добар однос и споразум с Аустро-Угарском, али се тако исто не устручавам да метнем мој потпис на јавни апел за помоћ Русима који гладују. Него како вам драго. Слободно исцепајте моје писмо, али се разговорите опет с вашим пријатељима не би ли добро било да баш трговинска омладина узме иницијативу за купљење прилога. Моје је дубоко уверење да би тај корак могао имати само добрих последица за нас. С пријатељским поздравом Ваш Чед. Мијатовић Лондон, 11/23 октобра 1891. Драги Господине Вулетићу, Вративши се вечерас позно из британског музеја нађох дома ваше писмо од 8. о. м. Оно ме је у толикој мери

') Димитрије Катић, народни посланић.