Spomenica Beogradskog pevačkog društva : prilikom proslave pedesetogodišnjice 25. maja 1903. god.

14

рад отпочео је Корнелије композицијом литурђије у мешовитом збору, коју је посветио панчевачкој општини, као и композицијом неких народних песама, у чисто народном духу. Тог се посла прихватио он утицајем који је на њ произвео правац Вука Отеф. Карашшћа у књижевности и језику као и уметнички радови Бранка Радичевића, Павла Шапчанина и Ма-летића, који беху овладали тада свима духовима.

Та литурђија отпевана је 1852 године на Ускрс у грчкој цркви у Бечу од оперских певача под „управом самог композитора. На истој литурђији елу„жпо је патријарх Јовиф Рајачић, који те године беше дошао на скуп у Беч ради црввено-народних послова. На истом скупу беху све православне владике из Аустро-Угарске. ;

Од његових народних песама певале су се по разним српским крајевима песме: „Већ из густог -луга купе св хајдуци“, „Тавна ноћи тавна“, „Радо "иде Орбин у војнике“, „Ја сам Орбин српски син“, »(0ј таласи“, и т. д. Састанци су били у стану са"мога Отанковића и Отеве Тодоровина.

Станковић је све ове песме сам писао онако како му је који од ђака певао. Црквене песме компоновао је сам. Кажу да их је слушао од мајке. Чудно осећање материно, она неиспитљива љубав српске жене према својој цркви, уроди дивним "плодом.

Руски прота Рајевски п Вук Караџић, с којима се Станковић беше упознао, а и многе друге виђене личности српске, саветоваху му да оде у Карловце и тамо на врелу проучи црквено појање па да га стави у ноте, да одатле пође по свима крајевима српским и из народних уста прибере песме. И збиља, Станковић се дигне 18555. године јуна месеца и оде у Карловце. Патријарх Рајачић прими та усрдно, и одреди му одмах најбољег тада у Карловцима певача (званог Попицу). Станковић ве сав посвети своме послу и за годину дана имао је већ написану литурђију, јутрење, вечерње и нешто од „седалних.