Spomenica Beogradskog pevačkog društva : prilikom proslave pedesetogodišnjice 25. maja 1903. god.

18

с којим су те мелодије рођене и лако му иду, на скоро и без икакве муке усвојити армонију. Особито ваља похвалити тежњу, 6 којом се г. Станковић трудио, што популарније да схвати армонију ; он пише не само сасвим чист став, него му врло често испадају за руком занимљиве модулације диатоничке вр(сте. Саме мелодије су мирне, крећу се у пределима мола и у полаком временом размеру, а тежећи за накитом показују очито свој источни постанак. Што су једнолике, о тога би на дуже време мање забавиле. Посао г. Отанковићев врло је заслужан; он се труди да српском црквеном појању прибави уметничке племенитости.“

Мало после тога дође Станковић поново у Бео-

град, и после неколико концерата које је ту дао, ·

оде да пропутује остала места у Србији прибирајући народне песме. Овим радом а и самом својом појавом наступи понова борба ради правца у Београдском Певачком Друштву, које беше зато време прилично опало, јер космополитски правац који се гајио у Друштву није приањао за српеку публику, а особито кад се узме на ум да се тада у престоници једва налазило неколико лица која музику у опште познаваху, а тако звану класичну немачку музику тек два-три лица осећаху и разумеваху. Није дакле ни чудо што оваки правац Друштва није могао да загреје и побуди у публици вољу за неговањем и потпомагањем те лепе уметности. Још се једном увидело да ваља променити правац и колико је могуће узети за основу народне песме, и српској публици приступити са лакшом, ближом и приступачнијом музиком. Али и чланови који то увиђаху остадоше и тада у мањини, јер већина не хтеде, што но веле, спустити се со Олимпа на земљу:за њу не имађаху привлачне снаге скромно обрађене народне песме, те и опет оста непомичан стари правац, Тек када се Станковић по повратку свом с пута 18968 године сасвим настани у Београду, продре народни правац у Друштву и оно изабра њега на место Миловука за хоровођу, а Јовимовића за директора. На предлог