Spomenica Beogradskog pevačkog društva : prilikom proslave pedesetogodišnjice 25. maja 1903. god.

89

желећи остати у добрим односима с турским властима до краја, не хтеде певати ништа од онога, што није прошло кроз цензуру. Те тако ву се Окопљани морали разићи носећи дубоко усађену у срцу успомену на ово вече, када им је први пут дана прилика да чују звучне и мелодичне српске песме, свладно извођене од најстаријег српског друштва.

После концерта била је заједничка вечера, на коју је Друштво позвало цео персонал српског конзулата поред неколико одличних Срба из Окошља. ддравице и песме следовале су наизменце а разговору не би било краја, да певаче није опомињао на одмор сутрашњи концерат у Врању и шетња по Окопљу, у Бојој су намеравали провести цело идуће пре подне.

Пред полазак из Окопља добило је Друштво од тамошњих Орба леп венац од цвећа са Косова, који се и данас чува као реликвија у Друштвеном стану, поред друга два велика венца која су му дарована на концерту.

У Ристовцу се сретосмо б изасланицима из Врања, где је Друштво стигло око 6 часова у вече, а у 8 је већ морао отпочети концерат. Публика беше одабрана и ако не у великом броју. Ни умор од дугог путовања ни труд око извођења ранијих концерата није сметао добро извежбаном и дисциплинованом хору да изведе тачно, лепо и складно еве песме и на овом последњем концерту. Публика очарана пропратила јесваку песму бурним одабравањем и прилазила појединцима, а нарочито хоровођи, даим честита на лепом извођењу ових милозвучних композиција. Сутра дан Друштво је позетило Врањску Бању, где се одморило од тешких напора, а у вече кренуло се натраг у Београд, камо је стигло из јутра зором.

Тако се сврши и овај поход овог вредног Друштва, на коме се пронела српска песма у наше миле маћедонске крајеве, њоме потресло срце тамошњих (рба, опоменуло их на право српско порекло, обадрило их на истрајањеу борби и улило им наду