Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

25

Турске, отишао је у добровољце, „и био је четири пута опасно рањен“. Забележено је да је „за време другог рата био почасни потпоручник", те је и после рата остао у Србији као чиновник, те је онде и погребен уз војничке почасти, испраћен од новинара и посмртним говором Манојла Ђорђевића Призренца. За Весу Николајевића, некад краљ. јавног бележника у Иригу знамо да је био добровољац у Херцеговини, и ништа више. Од Њ. Високопреосвећености, Г. епископа Гаврила Змејановића, који се храбро борио на Дрини, дознао сам да је био у чети стрелаца, јакој око 300 бораца, од којих је јачу половину чинила интелигенција из Војводине. Он се сећа ових сабораца; Гиге Војновића, бившег надзорника школа у Вуковару; Тоше Ђорђевића, бившег вел. жупана у Беловару; МиланаНиколајевића, владиног саветника; Милана Ђурђевића, приватног чиновника у Осеку; Јоце Миланковића, књиговође у Осеку и Мите Поповића, поседника, у Вуковару. Последња тројица су у животу. Многи су од тих добровољаца и у каснијем животу имали да откајавају своје младачко родољубље. У Српском Колу -1882. стр. 612. и у ' Стармаломе 1882. стр. 212, има белешка о томе како су неки Ирижани тужили поджупанијског перовођу влади, па је нарочито упозорили на околност да је исти „за време првог српско-турског рата био у српској војсци као својевољац". Тако и кад се радило на томе да епископ Змејановић не буде потврђен за патријарха Митрополије Карловачке, овај аргуменат као да је највише деловао на Фрању Јосифа. Толико сам, без дужег трагања, прикупио података о учешћу Војводине у догађајима од пре 50 година, у Херцеговачком Устанку и у ратовима до којих је дошло услед тог устанка. Разуме се, у овом чланку би Војводина много боље изгледала да су њени синови дали себи труда и бележили њене подвиге и жртве. Живи учесници тих догађаја могли би још да попуне празнине нашег знања