Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

други начин доприносе унапређењу борбе која бесни у близини гранида А.-Угарске. На основу те наредбе ухапшен је Милетић, Светислав Касапиновић, и учитељ Стеван Јанковић У Чуругу; у Пакрацу су затворени скоро сви професори: Димитрије Јосић, Петар Деспотовић, Владимир Красић; у Земуну Јован Павловић, уредник Грантара, и други. У главном, тиме је спречено јаче учешће Војвођана у рату за ослобођење раје. Али, ако се после устанка и ратова почело о Војвођанима говорити да су јунаци на речима, а не на делу, то се добрим делом може тумачити и тиме што Војвођани своје жртве нису подносили на квитирање, па их нису срачунавали ни за умирење своје савести. И то стоји тако до данас. Још нису прикупљена ни објављена имена војвођанских добровољаца у Херцеговини, ннти оних на Дрини који су можда под командом Ђуре Јовановића, брата Змајева, ратовали трпећн оскудицу у оделу, у кошуљама, јер им српска влада не могаше још дати рува; можда под командом других Војвођана, Паје Путника или Ђоке Влајковића. У тим четама је можда ратовао Јаша Томић, Ђорђе Красојевић, или још живи епископ Змејановић; или шестошколац сомборске гимназије Ђура Костић, чији отац Гавра, „сав Србин", преко новина моли незнанога команданта чете да очински поступа са дечком. На Дрини се борио и Д-р Марко Милиновић, Текелијин питомац и потоњи адвокат у Винковцима; други Текелијанац, Д-р Александар Ђукић, чим је добио лечничку днплому, прешао је у Ваљево где је постао шеф болнице у Ваљеву. Не знамо под каквим је то околностима служио тек су сачуване његове речи: „Радећи за мило Српство, доспео сам до тога да данас крв пљујем“. Родом је био из Бана у Барањи. У Застави 1883. број 35 забележен је погреб Драгутина Миладиновића, „будиоца Буњеваца 11 , он је као уредник „Суботичкога Гласника“ живо радио на буђењу народне свести код Буњеваца, а к.ад је Србија отпочела рат против

24