Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

31

главаре и виђене људе побаца у тамнице, што је чињено у масама по свој Херцеговини, Босни и Новопазарском Санџаку. Запаљена је Бања Лука и Градишка. Спремала се сјеча. У мају 1871. цолази у Гацко 15.000 низама, но не ратују, већ граде куле и градове око Црне Горе. Кулучио је народ, пиштао у мукама, али није било помоћи, Очи биједне немоћне раје биле су уперене на Црну Гору и Србију,. Но одношаји између Србије и Црне Горе нијесу били онакви, какви би требало да су. Намјесници, уклањајући се великој одговорности за рат, нијесу се отимали много за споразум с кнезом Николом. Они су, изгледа, хтјели да младом књазу предаду Србију онакву, какву су примили, остављајући њему и на његову одговорност за акцију око ослобођења српскога народа. У августу 1872. проглашен је књаз Милан пунољетним. Црну Гору, као представник књаза Николе, заступао је војвода Петар Вукотић, Вукотићу је у главном био повјерен задатак, да поради око искрене заједнице међу Србијом и Црном Гором. Своје, односно идеје кнеза Николе, он је саопштио најприје Ристићу и Блазнавцу, које је поновио и кнезу. Милану. Вукотић је био лијепо дочекан и његове изјаве нашле су уважења и одзива, али је на том и остало. У суштини одношаји између књаза Николе и Милана нијесу ни мало били као што би требало, али се то барем није јавно испољавало. Народ је, ушљед тога, мислио да је рат на прагу и покрети осјећају се посвуда. И Турци то виде, но не сједе с миром. Од године 1874. почињу у Босни и Херцеговини владати са све већим притиском. У Сарајево послан је искусни Дервиш-паша, а у Зворник, Бихаћ, Травник и Мостар такође све паше по избору. Притисак је све већи а стање све несносније, народни прваци из Босне и Херцеговине ускачу у Црну Гору и Аустрију. У августу босански бјегунци предају меморандум бечкој влади и траже помоћ од Европе. То чине и херцеговачки католици. Да ли је ово учињено по наговору саме аустриске