Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

32

владе, не зна се, али је симптоматично, да се већ тада говорило о аустриској окупацији Босне и Херцеговине! Кнез Никола повјеровао је тим гласовима и борио се, да ли да покрет уздржи, да би отклонио какво изненађење од стране Аустрије, или да га убрза и узме у своју власт и тиме заклони од аустриског утјецаја. Но покрет се није могао уздржати. Тиранска управа турска у јуну 1875. нагони Херцеговце на самоодбрану. Невесињска Пушка објављује устанак! Већ у самом почетку устанку је прицавана највећа важност. Турска му је посвећивала мало пажње. Док су њезини пријатељи страховали ради ње, она је мислила, да he као и досадање устанке лако угушити, мада није чинила ништа, да га мирним начином спријечи, већ обратно затворише очи пред зулумима и убиствима. Погибија кнеза Тодора Вујачића, коџобаше Ђура Симовића, Јола Г}шеље, Јова Радмиловића и Илије Бањца Невесињца, била је непосредни повод устанку, који је већ поодавно спремљен тако, да је на глас невесињске пушке било на окупу под оружјем 2000 људи, који одмах пресјекоше путеве између Невесиња, Мостара и Стоца и између Стоца, Билеће и Требиња. И против воље Русије, која се бојала да се из устанка не развије рат с Турском, за који она није била спремна, књаз Никола био је одлучан, да подржи устанак. Брзим успјесима устанка надао*се, да he присилити Европу да интервенише код Турске у корист српскога народа; не успије ли у том, био је ријешен да устанак претвори у рат Црне Горе с Турском. Крајем јула сазива на Ловћен скупштину. На скупштини су највиђенији вође устаника; војвода Богдан Зимоњић и Ђоко Вишњић из Гацка; поп Перо Радовић, Трипко Бува и Илија Стевановић из, Невесиња; Глигорије Милићевић из Завођа;' Стојан Бабић и Раде Алексић из Рудине; Трипко Вукаловић и Томо Томашевић из Зубаца; Живко Шибалија из Језера и Шћепан Папић из Билећа. Кнез је војводама одржао овај говор: „Ја, браћо, горио сам вазда