Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

46

14 Ргуђана на челу са кнезом поткомским Јованом Џомбетом пребјегну у Црну Гору, наГрахово. И ако овај догађај није изазвао оружани сукоб између турске војске и народа, и ако о њему нема никаквих службених података, па чак, и ако се десио на неколика мјесеца раније од почетка устанка, ипак га народ тога краја сматра као почетак устанка, јер је тај догађај добро осјетио у својој души.

Исто тако, кад би вас нанио пут на Површ невесињску и запитали народ тога краја, гдје је пукла прва невесињска пушка, свак би вам одговорио код Херцегових Врела. Тада би вам такође испричали овај догађај. Харамбаша Перо Тунгуз дошао је са четом међу Површане, и окупио све истакнутије људе, прво у село Колешко, затим у Сливља, па најпослије у Ријеку код кућа Ђогових. Његов долазак имао је задатак, да дигне народ тога краја на устанак. Али на последњем састанку не сложи се харамбаша са површкпм првацнма и кнезовима. Док је харамбаша свом силом наваљивао на прваке да се дижу против Турака, они су то енергично одбијали. Харамбаша, ражљућен, скочи на ноге као рис, па запјева танко гласовито пјесму гуслара Филипа Вишњића: Ту кнезови нису ради кавзи, Нит’ су ради Турци изјелице; Већ је рада сиротиња раја Која глобе давати не може. Ту се кнезовима и првацима харамбаша зарече, да he између њих и Турака ставити „крвав нож“ и приморати их да се дижу на оружје. Након тога нареди чети да се одмах креће, те сиђу у Ријеку и запану у засједу код Херцегова Врела. Убрзо иза тога наиђе барјактар из Гацка Ибрица Вукотић. Харамбаша Тунгуз сам изиђе на сред пута да сачека барјактара. Чим су се угледали, харамбаша и барјактар, опале из пушака један на другога. Барјактарова пушка не погоди харамбашу, али неустра-