Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

47

шиво око харамбашино не превари, но погоди барјактара у десно рамо. Барјактарев коњ уплашен од пуцња и дима скочи у страну, коњаник се у седлу одржи, али ханџар из саломљене у рамену руке испусти. Харамбаша притрчи, уграби ханџар са земље, стави га у зубе, лијевом руком ухвати коња за узду, а десном Ибрицу за прса, свали га са коња и посијече му главу његовим ханџарем. И овај догађај који се одиграо на неколика дана, испред самог устанкч, није изазвао оружани сукоб између народа и турске војске, зато не може бити ни прва пушка устанка.

Г одина 1874. била је веома гладна у ХерцеговиниУ народу незадовољство било је велико. Незадовољни су били и муслимани и католици и православни. Да би то стање 1874. год. што јасније у Херцеговини преставили, послужићемо се са два извјештаја државне аустриске архиве из Беча, упућена грофу Андрашију, аусто-угарском министру иностраних дјела. Први извјештај упућен је из Сарајева 14. јануара 1874. г. под бројем 2. од генералног аустриског консула Теодоровића. У том се извјештају побијају вијести да породица Ризванбеговића игра више какву улогу. Синови Алипашини су у државној служби. Иначе муслимани ћуте. Бегови знају да не могу повратити стару политичку моћ, па зато настоје само да што боље искористе османлиске чиновнике, знају да своју премоћ над хришћанима могу одржати само помоћу Турске, и с тога су јој вјерни. Други извјештај упућен из Мостара од аустриског консула Реглије 12. јуна 1874. год. под бројем 57 каже за Дервиш пашу,да је већ прије био у Босни за вријеме посљедњег рата са Црном Гором. Био је у то вријеме страшило за хришћане у Херцег-Босни. Излишно је говорити да је рђаво одјекнуло његово постављење за гувернера Босне код хришћана. Муслимани се насупрот радују да имају истомишљеиика за валију.