Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

52

идеал, вјечиту борбу са Турцима за ослобођење српског народа. Кнезови невесињски, по наговору Селим-паше, и других делегата, да би одржали у народу мир, протјерају између себе харамбашу Тунгуза. Ево шта каже Пророковић у својој књизи о устанку на страни 161: „Стари Јован Гутић и Кико Стевановић узму са собом око 40 људи, те чету испрате до у планину Снијежницу, на границу столачког кадилука, да одатле сама настави пут у Попово“. Чим се старн Гутић са Стевановићем вратио натраг, и о томе послали извјештај Селим-паши у Невесињу, харамбаша Тунгуз врати чету натраг у Невесиње. Оде право у Бишнну на најпоузданије мјесто, на коме he најбоље моћи Турке дочекати и побити. Ту је чету затекло јутро 23. јуна или по н. 5. јула. Око 9 сати наиђу кириџије Турци Подвелешци, а пред њима крамар Каминић. Хајдуци их пусте међу се, па их онда почну сјећи. Седам Подвележаца посијеку, а мало доцније убију и једног царског пандура, а од хајдука се само мало рани Крсто, брат харамбашин. Послије овог догађаја више није било мира између Селим-паше и кнезова. Паша је дубоко вјеровао, да га кнезови варају, зато јави преко валије сарајевског Порти у Цариград, да се православни народ у Херцеговини само оружјем може умирити. Из Цариграда стигло је наређење да се сила примијени, што је паша и послушао. На основи тога, што је овај догађај у Бишини изазвао оружани сукоб између турских регуларних трупа и народа у кадилуку невесињском, може се поуздано сматрати да је овај догађај прва „Невесињска Пушка“. А да је то тако, документоваћемо прво са службеним турским документима. Ево шта о томе пише 1875. год., јула 26. службени внлајетски лист „Босна“: „Почеше насиља чинити, те пресјекоше пут водећи између Невесиња и Мостара, разбију т}ша