Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

51

три чувене харамбаше: Стојан Ковачевић, Драго Обренов и Перо Тунгуз мировали су, јер су били спријечени да четују по Херцеговини. Раја херцеговачка, иако је стењала под великим притиском, па чак и говорила о устанку, ипак није имала смјелости запливати у људску крв. За такве догађаје само су били способни хајдуци, људи већ огрезли у људској крви. Године 1875. стање је у Херцеговини друкчије. Та година сасвим је добро понијела. По Херцеговини четовао је харамбаша Перо Тунгуз са четом од 25—30 друга. Иако је врло тешко сит народ покренути на устанак, ипак се он дигао. Кад су дошли у касабу невесињску Селнм паша, мутесариф мостарски и коџо-баша Вуко Шола, а доцније чланови цариградске делегације Хусејин-паша и Константин еф, обећањима, парама и страхом, принудили су кнезове невесињске, да између себе протјерају харамбашу Тунгуза са четом. Кад је изгледало да је све легло и помирило се са судбином, загрмио је гром из ведра неба на Ћетној Пољани у Бишини. У неколико тачака могу се свести главни разлози, зашто се кнезови нијесу хтјели дизати на устанак. Пашина обећања добро су била примљена од кнезова и других првака, да he се привилегије с ону страну коритског друма протегнути и на њих, Те године љетина је добро родила, те народ није био гладан, а с тим је имао више помирљивог духа. А поврх свега, нијесу били сигурни у побједу. Црна Гора и Србија мале, Русија далеко, а њих једна шака људи. Ухватити се у коштац са силном Турском царевином био је велики ризик. Није лако куће раскућити. Од једанпут све упропастити што се годинама зарађивало није био лак посао! Док су народни прваци и кнезови овако мислили, харамбаша Тунгуз са друштвом сасвим је друкчије мислио. Прожет традицијама старих ускока и хајдука: Пивљанина Баја, барјактара Лима, Никца од Ровина, Лопушине Вука и других, имао је једини