Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

XVII

и с.тим дело Источно Питање, јер се одмах видело и осећало, да се читав покрет не може зауставити на само те две перифериске области турске царевине. Тако је, покрећући решавање Источног Питања, Босанско-Херцеговачки Устанак добио европски значај, као.ни/један други покрет у тим земљама пре тога. . ' Устанак суморале прихватити обе слободне српске кнежевине, Србија и Црна Гора. Српско јавно мишљење, које је било под утицајем омладинских романтичара, који су господарили у штампи, књижевности и на јавним зборовима, тражило је, да што пре обе кнежевине објаве рат турској царевини. Турска је, по њиховом уверењу, била тежак болесник и против ње борба неће задавати никаквих већих тешкоћа. Али, док је Омладина и готово сва интелигенција земље, понесена одушевљењем, кликтала са Ђуром Јакшићем' У бој! у бој! У свети ајде рат! дотле су у србијанској Народној Скупштини падале значајне изјаве Адама Богосављевића и његових другова, да широки народни слојеви не желе и неће рата, „То би највећа бесмислица била“, гласила је њихова писмена порука, „радити и помагати да се наша браћа зулума и самовољства ослободе, а сами унутра да трпимо највећи зулум и самовољство и да сами сносимо најтежи бирократски јарам.“ Такве речи, уочи једног рата, за који су одушевљени родољуби с друге стране говорили, да „сви устанци и покушаји за ослобођење нашега народа од Цара Лазара до Књаза Милана немађаху тако велику цељ као садашње предузеће“, нису биле нимало добар знак. Оне су на један и сувише речит начин дале осетити, како добар део нашег друштва није био убеђен у неминовност одлучних корака, које је требало предузети и како ће једно тако великодело бити извођено са пола срца. Касније држање „народне војске" у рату дало је, на жалост, довољно потврде за то.