Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

саједини Србији. 11 А мало доцније изјављено је српском представнику у Бечу, да све кад би „Срби победили и заузели Босну Аустро-Угарска нашла би начина да им она не припадне,“ Сви огромни напори и толика крв остали би, дакле, у том правцу без користи. Узалуд су устаници давали молбе великим силама, да их присаједине српским кнежевинама, како би „дали задовољења вечној правди и жељи угњетене раје“; узалуд су проглашавали за своје господаре кнеза Милана и кнеза Николу; њихова је судбина била запечаћена. Нико није могао да спречи већ уговорену ствар. Непријатељ Русије и пансловенског баука, велика британска краљевина огласила се исто као наш непријатељ и на Берлинском Конгресу она је узела на се улогу, да Аустрију уведе у Босну и Херцеговину. Једино је Гамбета још онда пророчким гласом говорио: „Ја изјављујем, да ћемо ми најбоље припремити победу над германским Вавилоном, ако прихватимо и стиснемо десницу Словена на доњем Дунаву", али тај глас, непосредно иза Седана, није много помагао. ЈБуди, који су кренули тај устанак, нису ни слутили такав исход. Они су тврдо веровали, да своју крв и животе на Муратовици, Глухој Смокви, •Црним Потоцима и на другим странама дају за велико дело народне слободе и народног уједињења. Разочарење, које је дошло после одлука Берлинског Конгреса, донело је ипак извесно отрежњавање. Српски проблем постао је сложенији, али и дубљи. Неправда је јаче прнближила оне, које је неодољива атракција крви и осећања спајала заједно. Према новом и опаснијем непријатељу морао је бити тражен и новији и вештији метод борбе. Тај посао, зна се, није био лак. Али је ипак успео, јер су у њ унесене најбоље наше енергије и прекаљења и дубоко уврежена љубав за велики идеал нашег народног уједињења. Поуке покрета, чију успомену данас помињемо, биле су у многом драгоцене. И у том је његов -још један и не мали значај.

Владимир Ћоровић

XIX