Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

4

гове наредбе, штампане недавно у мемоарима војводе Гавре Вуковића види се да је био изненађен, кад му је стигла вест крајем јуна да је дошло до сукоба у јужној Херцеговини. Пошто је пукла Невесињска пушка и пламен буне захватио сву Херцеговину источно од Неретве, а настала опасност да усташе не дођу под нечији други утицај, одлучио је Кнез Никола да потајно помаже усташе, (крајем јула 1875). Невесињски крај био је пред буну као и сада верски готово јединствен. Бројао је око 20.000 душа уочи буне. Већину су сачињавали православни Срби и то непомешани у југоисточним селима, баш на вези с областима и путевима према Црној Гори, где је такођар био српски елеменат компактан и због тога саобраћај његов међусобно и с Црном Гором лакши. Из Невесиња се могло неопажено од Турака прећи у Црну Гору. Прва депутација народних првака, у којој су били Јован Гутић, Симун Зечевић и Милош Кешељ, отишла је на Цетиње и вратила се неопажено. На Цетиње су стизати други дан. Собом су носили хране да се не морају нигде свраћати. Полазак и повратак удешавали су да буде ноћу. За ноћ се и могло прећи у црногорску границу с краја невесињског среза. Устанак су приправљали исти елементи као и у Србији: народне старешине. Социална структура херцеговачких Срба пред буну била је једноставна као икод шумадиских Срба пред Карађорђев устанак. Изнад сточарско-ратарске сеоске масе уздизале су се народне старешине, кнезови. Они покрећу устанак и предводе га. Покретачи буне били су кнезови: Јован и Мијајло Гутићи, Продан Рупар, Тривко Радовић, Тривко Бува, коџа-баше (чланови меџлиса код полициске власти); Илија Стевановић, који је по служби био готово стално у Касаби (Невесињу) и Тривко Грубачић; свештеници: Петар Радовић, Анто Глоговац и Ристо Гаћиновић. Као и у Шумадији водили су и у невесињском