Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

13

да се укине кулук било лични или с коњима и да влада плаћа такве услуге као и у другом свету. Они су изјавили да нису прихватили за оружје да се боре против султана него због страха од домаћих муслимана. Ако би се маса народа, која се свакако није лака срца раскућавала, а исто тако ако би се и частољубивије старешине можда умириле на основу таквих незнатних уступака турске владе и изгледа на личне користи, одлучујући првади нису мислили да обуставе покрет на једноставно турско обећање без сигурних гаранција. Умерено држање било је само њихов тактични потез. Они су хтели стварну радикалну промену на боље и били су свесни да те промене не може бити на миран начин због слабости и натражности турске државне управе а превелике осионости домаћих муслиманских феудалаца. За то су сав покрет водили од почетка у том правцу да извојују и осигурају слободу помоћу Црне Горе. Дервиш-паша се вратио у Сарајево, а невесињски муслимани тражили су од кајмакама оружја и муниције због претећег држања Срба. Кајмакам је, по инструкцији мутесарифовој, одговорио да мора спречити сваки акт непријатељства против хришћана. На то су муслимани под водством Алибега Реџепашића обили државни магазин и снабдели се оружјем и муницијом. Тако су крајем јуна муслимански грађани бегови били спремни на оружану борбу против раје, која се није хтела вратити у старо стање. Покрет је све више захватао православне крајеве у Херцеговини источно од Неретве. Пеко Павловић, поп Богдан Зимоњић, Никола Граховац из Невесиња и Глигор Милићевић из Билеће побунили су католике у Равном, где је терен приправио дум Иван Мусић, Придружили су се и католици столачког среза. Комешање је захватило и католике на десној страни Неретве. Али, турска је влада натерала терором фрањевце, те су умирили покрет међу католицима.