Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

12

према муслиманској вароши, а органи власти били су немоћни да својим ауторитетом натерају иједну страну на послушност. Хришћански сељацн нису хтели да се добровољно врате у свој подређен положај, а муслимански грађани да ишта попусте од своје самовоље и од својих привилегија. Због мржње муслимана нису остављене нзродне старешине посве на миру, када су се по споразуму између Кнеза Николе и Дервиш-паше (почетком јуна) вратили из Црне Горе у Невесиње. Тако су муслимани напали Трифка Грубачића и Ђуру Симовића у Касаби. Споменутн конзулски извештај чак наводи да су Грубачића тукли, а када је у меџлису против тога протестовао кнез Ђуро Симовић, да је био сасечен по игласку из меџлиса. G друге стране опет међу Србима су се појавиле хајдучке чете (Тунгуза и Ковачевића), које су, противно расположењу и кнеза Николе и усташа, напале један турскн караван, опљачкале га и убиле неколико кириџија (у другој половини јуна 1875.). Да задовољи колико толико хришћане, Порта је дигла из Мостара омраженог муфтију противника рефорама, и туркофилског владику Прокопија. Али, незадовољницн нису више имали поверења ни у какве мере турских власти, те није успело ни посредовање Портиних комесара који су били дошли. Због разграничења с Црном Гором додељен им је био хришћанин Петракија из Сарајева. На захтев Невесињаца узео је учешћа у комисији кнежев изасланик Пеко Павловић. Влада је хтела задовољити захтеве Невесињаца: дати им слободу вере и равноправност пред судом, заштитити их од насиља заптија и од нападаја на образ њиховнх жена и уредити да закупници десетине не узимљу више него што закон наређује и да то узимљу у згодро време. Али, домаћи муслнмани нису дали да се и у чем крње њихове привилегије. Кад је Дервиш-паша ступио лично у преговоре с Невесињцима додали су они још захтев да свака кућа плаћа у свему један дукат годишње и