Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

ВОЈВОДИНА И ХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНАК.

Са Чарнојевићевом Сеобом, у Војводини се нашао први одломак Срба који је био ослобођен од Турака, а није био сав организован као ускок или граничар, него је почео улазити у нововековне облике европског живота. Као такви, Војвођани су имали дужност да за цео Српски Народ, непосредно, и за Јужне Словене, посредно, израђују нову надионалну и културну политику. С мање или више проницавости, са својим Доситејем и са Светозарем Милетићем, они су тај програм и израдили, тежак један програм: две царевине, војнички добро организоване, најпре Турску, а онда Аустрију, требало је разбити и од њихових комада саставити Балканску Конфедерацију слободних народних држава, При остварењу тога програма, Војводина себе не би штедела; она је на себе примала два задатка. Прво, са својим развијеним грађанским животом, она је имала да израђује књижевну, уметничку и научну, културу, „да приправи умних плодова и душевне хране за осталу још сужну браћу, да не морају, кад им сунце слободе сине, тумарати по мраку незнања, и снова лед пробијати 11 (Светозар Милетић). И друго, са својим граничарима, који су настањени дуж турске границе, и којима је некад била дужност да ратују против Турака, Војводина ће ваљда нмати право да и оружаном руком помогне ослобођење раје од Турака. Ова друга улога многима изгледа фантастична, немогућа; изгледа Милетићева заблуда, коју је платио три и по годишњим сужањством, здрављем